Pisati o Zemunu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Zemunski dnevnik u pola osam 11.08.2019.

   Mislim da je malo nespretno napisan datum 10.08.2019. i piše Branko Najhold a u potpisu takodje Branko Najhold koji je nažalost odavno preminuo.

2. Postovani
   Na zalost Branko Najhold je preminuo. Red bi bio potpisati autora. Tekst je obuhvatio segmente ali ne i celinu pisanih i objavljenih knjiga o istoriji Zemuna. Da je autor teksta samo pratio BG price Nikolic Zorana saznao bi mnogo vise i nebi dozvolio da knjige Mikija Jovanovica naziva nebitnim. Pored knjiga postoji niz publikovanih filmova, tekstova i fotografija koji na sjajan nacin beleze skoriju istoriju. Sve u svemu potrudite se jer je jako bitno napisati ako vec pisete o ovoj temi iscrpno i posteno o radu Miodraga Dabizica a i o istoricarima poput Aleksandre Dabizic koja je objavila nekoliko vrhunskih radova o istoriji Zemuna i publikovala u referentnim casopisima.
   Nadam se da cete bolje sagledati ovu temu i ispraviti pausalne ocene ma ko da ih je pisao?
   Pokojni Branko Najhold je bio omiljen u Zemunu. Sakupio je mnogo podataka i svedocanstava unoseci licni stav, sto za ljude koji se bave istorijom ima bitno znacenje.

3. Postovana urednistvo, neprijatno sam iznenadjena netacnim podacima iznetim u clanku koji je reprint privatnog izdanja pokojnog autodidakta B. Najholda. Nije primereno Danasu da objavljuje podatke koji su zasnovani na proizvoljnim tumacenjima istorijskih izvora i njihovom laickom interpretiranju i vrednovanju. Posebno trazim da objavite da je istoricar, visegodisnji kustos Muzeja grada Beograda, Miodrag Dabizic objavio knjigu, odnosno veliki broj radova zasnovanih na profesionalnom, naucnom tumacenju istorijskih cinjenica I da je dao veliki doprinos periodu kojim se bavio, sto je pravilo u strucnom i naucnom radu. Molim da zastitimo profesionalni I strucnonaucni rad od laickog, posto to zasluzuje javnost kojoj se obracate, a svakako I istorija kao uciteljica zivota. Ne mesajmo babe I zabe. Samo samouki se usudjuju da omalovazavaju rad struke I nauke I da tumace proizvoljno navodno licne stavove. Necuveno. To je kao kod vaseg zanata novinarstvo i kvazi novinarstvo. Ne moze neko ko ne koristi naucni aparat pri pisanju da omalovazava rad struke u javnosti. Treba Imati meru. Profesor Miodrag Dabizic je takodje preminuo i nije dolicno da se pominje, kao I ostali na neprimeren nacin kao sto je to izneto u clanku. Ostanite novina.

4. Na žalost, Zemunci ne prepoznaju koji su njihovi pravi problemi. Danica Dimitrijević, Stevan Radovanović, Miodrag Dabižić i Branko Najhold su ostavili iza sebe duboke tragove, svako na svoj način. I dok su bili živi, bez obzira na razlike ili kritičke poglede, nisu sebi nikad dozvolili da upadaju u međusobne javne rasprave i poricanja. Umesto da se njihova baština vrednuje tako što će biti dostupna građanima a pogotovo učenicima zemunskih osnovnih i srednjih škola, ona se prepušta zaboravu. Ili se ambiciozni loši prepisivači i tvorci usmenih predanja nevešto koriste njihovim knjigama da bi sebe uzdigli i eventualno zaradili na lokal patriotizmu.
   Knjiga Zemunske bibliografije je objavljena posthumno i autor, Branko Najhold, nije stigao da joj da završni oblik. Ipak, njena glavna vrednost je sama bibliografija sa 2.975 jedinica razvrstanih po tematskim oblastima što predstavlja vredan poduhvat od koristi svim zanteresovanim građanima i istraživačima teme Zemun. Među njima su i brojni naslovi, knjige i članci uglednih zemunskih autora, istoričara, istoričara umetnosti.
   Prava reakcija na stavove koje je izneo u svom predgovoru B. Najhold bilo bi obnavljavanje izdanja knjiga ili Zbornika radova D. Dimitrijević, S. Radovanovića i Miodraga Dabižića i njihovo vrednovanje. Ko će to da uradi?
   Umesto da se nezadovoljstvo i ljutnja zemunaca usmeri na prave probleme društvenog i (ne)kulturnog života Zemuna ono se iscrpljuje na ličnom obračunu sa autorom koji nije u prilici da polemiše.
   Zemun je jedina gradska opština Beograda koja nema Dom kulture, čija je biblioteka (osnovabna 1825) degradirana, sa Zavičajnim muzejom koji je zatvoren 15 godina, KUD „Branko Radičević“ koji je proteran iz svoje zgrade, jedinim privatizovanim sportskim centrom (Pinki), koja je izgubilo jedinstveno pozorište lutaka „Pinokio“ (sad je na Novom Beogradu), sumnjivi radovi na obnavi utvrđenja na Gardošu… dug je spisak razloga za nezadovoljstvo i ljutnju Zemunaca, ali za javni istup protiv svega toga treba malo više hrabrosti i brige za javno dobro.