Pismo Ani Frank

Pišem ti iz Novog Sada. To je mali grad na severu Srbije. Zovem se Ana. Isto kao i ti. Ti mene ne poznaješ, ali ja tebe dobro znam. Rodila sam se 2007. godine. Sada je kraj maja 2020. godine. Uskoro ću imati 13 godina. Isto onoliko koliko si ti napunila kada si u izlogu prodavnice ugledala crveno-beli karirani notes sa zlatnom kopčom koji ti je tata kupio za rođendan. Onaj u kome si kasnije pisala svoj dnevnik.

Od kada si nas napustila, puno toga se promenilo, ali, nažalost, mnoge stvari koje su ti smetale ostale su iste. Ne znam odakle da počnem. Rat se završio malo posle Marginog i tvog odlaska. Nacisti su poraženi. U tvojoj zemlji više nema žutih traka i koncentracionih logora.

Nema gasnih komora i progona. Nema straha i nema skrivanja. Deca spavaju mirno i spokojno. Visoka cena je za to plaćena. Od svih stanara Tajnog skrovišta, rat je preživeo samo tvoj tata. Ostali, nažalost, nisu. Ratovi su grozni.

Skoro bez prekida nastavili su da se vode širom sveta i nijedan od njih nije poštedeo decu. I moju zemlju su bombardovali. Stradalo je mnogo nedužne dece. Ništa na vašem primeru nismo naučili.

Verovatno se pitaš kako te poznajem i kako znam za tvoj dnevnik. Posle rata tvoj tata ga je pronašao, sredio i objavio. Tako si ti postala poznata. O tebi učimo u školi i sva deca sveta znaju za tebe.

Znamo za sve stanare Tajnog skrovišta. Možda nisi uspela da ostvariš sve snove, ali si u nečemu uspela. Napisala si veliko delo i postala veliki pisac kao što si želela. Uspela si da se tvoje reči čuju.

One danas odzvanjaju u brojnim dečjim srcima i zbog njih, nadam se, postajemo ili, kako ti kažeš, ostajemo malo bolji ljudi, onakvi kakvi si verovala da smo svi mi na rođenju i kakvi si želela da postanemo, odnosno ostanemo kada porastemo.

Za nekoliko nedelja ti bi napunila 91 godinu. Rođena si iste godine kada i moja prabaka. Kako je život čudan… Ona više ne može da hoda. Već dugo vremena je stara i bolesna, a ti ćeš ostati večno mlada i nasmejana. Baš kao na onoj fotografiji na kojoj u tamnom džemperu sa belom kragnom pišeš za radnim stolom.

Ne znam da li je to uopšte neka uteha. Ali ovo sigurno treba da bude – tvoje rečenice davno napisane danas i dalje zvuče mladalački. Jednostavne i jasne misli napisane u tvom dnevniku živeće večno.

Prethodnih nekoliko nedelja imala sam malo više vremena za razmišljanje.

Zbog epidemije virusa, 45 dana nisam izašla iz stana. Nisam navikla na to i bilo mi je u početku mnogo teško. Najviše sam brinula za svoju baku. Ona i deka žive u Beogradu i sami su. Njima nema ko da pomogne. Stari su, a ovaj virus najviše napada stare ljude.

Plašila sam se da ih više nikada neću videti.

Plakala sam zbog toga svakog dana u našoj sobi u potkrovlju posmatrajući kroz prozor svoj komad plavog neba. Verujem da će sve ovo proći i da nećemo dugo čekati da sve bude kao što je bilo pre epidemije, jer na kraju sve mora jednom da prođe. Znam koliko si bila vezana za svoju baku i verujem da ćeš razumeti kako se osećam i koliko sam sada tužna.

Pre nekoliko dana svi učenici mog odeljenja dobili su zadatak da snime mali film o tebi. Uživala sam u tome, ali sam i tada pomalo bila tužna.

Znam da si volela filmove i koliko ti je bilo teško i kako si patila onda kada više nisi mogla da odlaziš u bioskop.

Tužna sam bila, jer sam znala da nećeš moći da vidiš ove naše male radove posvećene tebi. Možda te čudi kako smo mi to imali zadatak da snimimo film, a nalazimo se u karantinu, zatvoreni po stanovima i kućama. To je sada veoma lako. Svi imamo jedan aparatić koji može da stane u džep.

Njime može svašta da se napravi, pa i da se snimi film. Moj brat i ja se često njime snimamo. Mogu na njemu da čitam knjige, mogu da fotografišem, računam, da vodim beleške, pa čak i da pišem dnevnik. Ako nešto želiš da obrišeš, to se vrlo lako radi.

Mnogo lakše nego kada pišeš olovkom na papiru. Prethodna dva meseca sam zahvaljujući tom uređaju išla u školu.

U stvari, nisam išla. Škola je došla u moju sobu i ja sam preko te kutijice radila domaće zadatke i dopisivala se sa nastavnicima i društvom. U tom uređaju se nalazi mnogo stvari koje ne bih mogla ni da nabrojim. Tu je čak i poštansko sanduče.

Ako nekome želiš da napišeš pismo, ne moraš da ideš u poštu. Samo ubaciš pismo u to sanduče i čim to uradiš tvoj drug ga istog trenutka primi. Mi danas tako jedni drugima šaljemo pisma, muziku, fotografije, filmove. Pošto ti nemaš takav uređaj, ja ću ovo pismo odneti u školu.

Ubaciću ga u sanduče, a moja nastavnica građanskog vaspitanja će se već potruditi da ono stigne do tebe. Sigurno ti ovo zvuči čudno i neverovatno, ali, veruj mi, ništa ne izmišljam.

Znam da će te zanimati šta se desilo sa Tajnim skrovištem posle onog letnjeg, avgustovskog jutra kada su vas Nemci odveli. Tajno skrovište je pretvoreno u Muzej koji nastavlja da priča priču o tebi.

Ta priča je važna da ne bismo zaboravili šta ste ti i tvoja porodica, kao i milioni drugih ljudi širom sveta preživeli u jednom groznom ratu. A u Amsterdamu je, kažu, sve opet isto kao nekad. I dalje se svake zime kanal ispred Tajnog skrovišta zaledi i postaje klizalište. Puno dece tada dolazi na klizanje.

Znam da je Margo mnogo volela da kliza. I ja volim. Ako jednog dana odlučim da posetim Amsterdam, biće to u zimu kada su kanali zaleđeni. Poneću svoje klizaljke.

Moram samo još jednu stvar da ti kažem iako nije prijatna. Više nema tvog kestena, onog koji si gledala kroz prozor potkrovlja. Pre 10 godina jaka oluja ga je polomila. Nemoj da budeš tužna zbog toga. Kada su ga odnosili, izbrojali su godove. Imao je 170 godina. Nije mogao više.

Ali, znaj da su brojne sadnice koje su nikle iz semena baš tvog kestena posađene širom sveta u brojnim parkovima koji nose tvoje ime. Te sadnice su obišle svet zahvaljujući tebi. One nastavljaju da pričaju tvoju priču novim generacijama.

Verujem da ti stvari koje sam napisala zvuče neverovatno. Nisam sigurna da li si uopšte stigla sa čitanjem dovde ili si pismo pocepala pomislivši da se neko šali sa tobom. Ako si ipak došla do kraja, znam da veruješ da nisam ništa izmislila.

Do nekog sledećeg pisma, puno te pozdravlja

Ana.

Nagrađen 21 učenik/ca

Na konkursu Haver Srbija „Holokaust – Kultura sećanja 2021 – Mesta stradanja i sećanja“ organizacije Haver Srbija, koji je organizovan petu godinu zaredom povodom 22. aprila – Dana sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu, ukupno je nagrađen 21 učenik/a iz 17 osnovnih i srednjih škola u Srbiji. Pozivu na konkurs odazvale su se škole iz 13 gradova, a pristiglo je čak 80 radova od kojih je 24 bilo u sekciji literarnih radova, 40 u sekciji likovnih radova i 16 u sekciji multimedijalnih radova.