Pismo o elementima za izgradnju državne strategije

Januar 2001. Prvih dana januara 2001. obratio sam se dnevniku Politika s predlogom da objave feljton na osnovu knjige koja je izašla. Politika ne prihvata predlog, isto kao što NIN to nije učinio 1994. Nasuprot njima, glavni urednik lista Danas Grujica Spasović poziva me s predlogom da kao feljton objavi dva poslednja poglavlja knjige. Objavljeni su u Danasu u 39 nastavaka, od 12. januara do 7. marta 2001.
2. mart 2001. Savezna vlada obrazovala Komitet za Kosovo i Metohiju. Na predlog DOS-a Moma Trajković, raniji potpredsednik u Miloševićevoj vladi odgovoran za KIM, izabran je za predsednika. Podsećam se da je M. Trajković posle objavljivanja moje knjige (1994) došao kod mene na razgovor, s Ristićem, Bulatovićem, mislim i Šolevićem. Bili su veoma zainteresovani za pristup koji sam izneo u knjizi, ali nisam mogao da ocenim koliko su ga razumeli; Bulatović ga je kasnije javno podržao. Sretali smo se i kasnije. Kao predsednik Komiteta, znatno posle imenovanja, setio se da me zovne. Reagovao sam: da li je moguće? Želeo je da se vidimo. Govorio je da treba graditi strategiju za rešenje situacije na Kosovu i da mene smatra posebno kompetentnim za takvu konsultaciju, ali se više nije se javio.
19. mart 2001. Bio sam uveren da je rušenjem Miloševića nastupila osnovna pretpostavka da se Srbija može pojaviti na evropskoj političkoj sceni s predlozima da izmeni dosadašnju izolaciju Srbije, posebno u odnosu na Kosovo. Obratio sam se Vojislavu Koštunici, ličnosti koju je antimiloševićevska demokratska opozicija izabrala kao predsednika države. Smatrao sam da je osnovni zadatak države u odnosu na Kosovo izrada i sprovođenje prihvatljive strategije.
„Poštovani gospodine predsedniče, sticajem okolnosti upoznali ste se, još aprila prošle godine, s rukopisom moje knjige Kosovo pred sudom istorije. Sada, kad je knjiga stavljena na uvid javnosti, prilika je da nastavimo razgovor… U knjizi sam posebnu pažnju poklonio strategiji učesnika konflikta i nametala se ključna konstatacija da su albanska strana i NATO od početka imali strategiju i da su je efikasno sprovodili, dok je srpska svoju „politiku“ zasnivala na nerealnim i fiktivnim premisama koje su zakonomerno vodile porazu. Upravo stoga smatrao sam da saznanja, ocene i predloge koja sam gradio tokom prethodnih sedam godina, treba da usredsredim na moguću strategiju države. Daleko sam od toga da sam, pogotovo u okviru jednog pisma, iskažem moguću strategiju, ali pokušaću da iznesem elemente za njeno zajedničko građenje.
1. Pretpostavke strategije su postavljene. Vi, Savezna vlada i Vlada Srbije odlučno ste se opredelili za doslednu primenu duha i slova Rezolucije 1244…
2. Pretpostavke strategije jesu da se Rezolucija UN 1244 ostvaruje uz „punu saradnju SR Jugoslavije“ (tač. 2) i da se „uspostavi bezbedno okruženje u kojem izbeglice i raseljena lica mogu bezbedno da se vrate kućama“ (tač. 9c)…
4. Saradnja s Tribunalom u Hagu jeste pretpostavka strategije, ne zbog toga što je nametnuta Rezolucijom, već zato što je put da se… sudi svim zločincima bez razlike…
5. Verujem da bi u Srbiji bilo prihvaćeno da republička Skupština, uporedo sa zakonom o saradnji s Tribunalom u Hagu koji će doneti Savezna skupština, donese i komplementaran zakon o tribunalu u Beogradu. Pred takav tribunal trebalo bi, u prvom redu, da bude izveden Slobodan Milošević zato što je vodio Srbiju u zločin protiv drugih naroda, što je zakonomerno vodio Srbiju ka ratu a protiv mira i što je naredio predaju dela Srbije…
6. Postoje vredni razlozi da s nadležnim organima ocenite oportunitet da se naknadno potpiše Ugovor iz Rambujea. Rezolucija 1244 nalaže „puno pridržavanje Ugovora“ (tač. 11a i aneks 2, tač. 8) i njegovo potpisivanje bilo bi potvrđivanje voljnog pridruživanja SR Jugoslavije dokumentima međunarodne zajednice. U tom bi slučaju ugovor iz Rambujea imao značenje ugovora iz Dejtona; jer Rezolucija UN 1244 je operativni dokument koji nema konstitutivni karakter.
7. Rezolucija UN 1244 utvrđuje da će „dogovorenom broju vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi održavanja veze s međunarodnim civilnim i bezbednosnim prisustvom… prisustva na svetim srpskim mestima… “ (tač. 4). Neispunjavanje ove odredbe objašnjava se ugroženošću ovog osoblja. Uveren sam, međutim, da se osnovni razlog ovog odbijanja nalazi u činjenici da bi to bio jedini znak da NATO priznaje suverenitet SR Jugoslavije. Zahtev za prisustvom srpskog i jugoslovenskog osoblja na Kosovu stoga je prvorazredan strateški zadatak.
8. Suštinski element strategije je i pravo Srbije „da s punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod njene istorije…“ (načelo 9. Deklaracije Konferencije UN o ljudskim naseljima iz 1976).
9. SR Jugoslavija, kao potpisnik Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba (Hag 1954), ima pravo da zahteva njenu primenu na Kosovu. Konvencija sadrži odeljak s naslovom Okupacija, i u njemu utvrđuje da su „Ugovornice koje okupiraju, u celini ili delimično, teritoriju druge strane ugovornice, dužne da pomažu napore nadležnih nacionalnih vlasti na okupiranoj teritoriji kako bi se osigurala zaštita i održavanje kulturnih dobara…“ (čl. 5).
10. …Zajedničko delovanje balkanskih država u izgradnji Balkana…
11. Dabome, u strategiji, kao i uvek, suštinski je zadatak da se utvrdi cilj, potom put i mere koje bi vodile trajnom rešenju. Prisustvo međunarodnih snaga je neizbežno za duže vreme, ali sopstveni interesi će gurati velike sile da završe okupaciju KIM. Da bi se izbegli politički apriorizam i stranački pristupi iznosim predlog da Vi inicirate da se, pred uži krug, pozovu ličnosti koje su konsekventno zastupale obrazložene stavove o Kosovu i da ocenite njihove argumente i predloge“…