Plagiranje Mire Marković

Dobro, ko bi se danas toga setio, ali nije zgoreg podsetiti da je Beograd imao ambicije da organizuje Olimpijadu 1992. godine. Podneo je zvaničnu kandidaturu, a ispao je iz igre u trećem krugu glasanja 1986. Tada je igre dobila Barselona. Ta kandidatura koincidirala je s vremenom kada je Aleksandar Bakočević bio prvi čovek domaćeg Olimpijskog komiteta. Negde u to vreme on je bio i gradonačelnik Beograda. Bilo je to vreme kad je Beograd bio i prestonica one velike Jugoslavije. Ako je Sarajevo imalo zimsku Olimpijadu, a Zagreb Univerzijadu, nekako se logično nametnulo da Beograd dobije krunu – letnju Olimpijadu. Logično iz ovdašnjeg ugla, ali prilično nerealno. Ako su Olimpijadu u Moskvi bojkotovale mnoge zapadne zemlje zbog sovjetske intervencije u Avganistanu, a onu u Los Anđelesu, kao kontrameru, SSSR i zemlje lagera, nesvrstana Jugoslavija je smatrala da ima geopolitičke komparativne prednosti jer 1986. kolaps komunizma i kraj „hladnog rata“ daleko od toga da su bili baš izvesni. Kao što nije bio izvestan ni horor raspad Jugoslavije.
Ono što je za Branka Mikulića bila Olimpijada u Sarajevu, za Josipa Vrhovca Univerzijada u Zagrebu, za Slobodana Miloševića mogla je da bude Olimpijada u Beogradu 1992. Da je bilo ono što, očigledno, biti nije moglo. A, da je bilo, Milošević bi se tada zaista najbliže približio Titu u glamuru. Jer, Tito je umro i pre sarajevske Olimpijade, i pre zagrebačke Univerzijade. Poslednji veliki sportski događaj na kojem je sedeo u svečanoj loži (sa Stanetom Dolancom) bile su Mediteranske igre u Splitu. Zbog njih je i napravljen stadion Poljud, u obliku školjke. Stadion na kojem je oplakan Tito, ali i na kojem je nedugo potom gorela jugoslovenska trobojka. Ali, da se vratimo na „beogradsku olimpijadu“. Koliko se sećamo, bila je to prilično nerealna, naivna i pretenciozna kampanja, s mnogo bizarnosti. Jedan od njenih promotera bio je i novinar Goran Milić (s današnje distance baš bizarno), a Beograd je u tu svrhu promovisao neku „olimpijsku dijagonalu“. Kao svoju komparativnu prednost Beograd je ponudio blizinu objekata, pa je čak u tu svrhu napravljen i neki minijaturni aparat sa cevima nalik ispusnom odvodu iz bubnja za izvlačenje loto brojeva. Kroz te cevi išla je loptica (baš nalik onoj za loto brojeve), čime je simulirana „dijagonala“. Teško je sada to rečima objasniti, ali je i onda stvarno bilo mnogo smešno.
Beograd je izgubio Olimpijadu, ali se začela ideja o „permanentnoj kandidaturi“. Prestonica se, drugi put zvanično, kandidovala za organizaciju „zlatnih igara“ 1996, na stogodišnjicu modernih Olimpijskih igara. Beograd je ispao već u prvom krugu. Igre je dobila Atlanta, a sankcije su banalizovale „permanentnu kandidaturu“. Što se tiče Olimpijade, i u odnosu na njeno otvaranje dogodine u Pekingu koje bi trebalo da režira Spilberg, prolazak olimpijskog plamena danas je (a i za daleku budućnost), izgleda maksimalni domet Srbije. U totalu. Ali, što se tiče samog Beograda, što realnog, što virtuelnog, nije da nema olimpijskog sjaja, koji blješteći odudara od čemernog ostatka Srbije, pa i nekih neolimpijskih prizora prestonice. Cinici kažu da svaki novi sistem u sebi krije nešto od onih starih. Na primer, gulazi u SSSR bili su skrivene forme robovlasništva, predsedničke dinastije u građanskim republikama, ili još gore u onim komunističkim, kompenzovale su monarhizam. Stambeni krediti na 25 do 30 godina, sa zelenaškim kamatama, u današnjoj tranzicionoj Srbiji podsećaju na dužničko ropstvo, kao što i srpski višepartizam nosi duh feudalizma, s tom razlikom što je kmetstvo shvaćeno mnogo razuđenije. U tim maskiranim protivurečnostima ni samoupravljanje se ne da lako, kao ni Miloševićeva „dogovorna ekonomija“.
S brendovima i idejama je slično. Do te mere da čak možemo govoriti o izvesnom plagiranju Mire Marković i njene vizije „Europolisa“ (bar onog dela Beograda uz Savu, pored dve „štajge“). S „lakim metroom“, mostom preko Ade Ciganlije, železničkom stanicom Prokop, marinom Dorćol, lukom, blokovima, siti blokovima, operom, galerijom na Trgu Republike, uz sve već postojeće, Beograd će se približiti idealu one „dijagonale“ koju je reklamirao Goran Milić. Uz to, i stranci Beogradu daju komplimente kao „gradu budućnosti“, dok je za mlade turiste on „Sin Siti“ (Grad greha). Da sve to i nije baš virtuelno, pokazuje biznis ekspanzija Novog Beograda. Korporativni sjaj, i sve ono što je Miri Marković falilo da ostvari sajber viziju. Ne i nekim tajkunima iz njenog vremena. Dakle, nisu sve Miloševićeve tekovine propale. Njegov ustav, SRJ i RTS jesu, Rezolucija 1244 UN prilično je ugrožena, Dejton se malo bolje kotira, ali tajkuni najbolje. U odnosu starog i novog sistema oni najviše podsećaju na metro stanicu kod Vukovog spomenika. Neki kombinovani metro će možda i biti izgrađen, ali teško da će neko osporiti da su tu stanicu promovisali Milošević, Vučelić i Mrkonjić, vozeći se ruskim elektrovozom. Direktno u budućnost.