Meseci pregovora između naše vlade i Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske unije i Evropske centralne banke doneli su malo napretka. Jedan od razloga je što su sve strane preterano usredsređene na uslove za narednu injekciju likvidnosti, a nedovoljno na viziju kako da se Grčka oporavi i održivo razvija. Ako hoćemo da izađemo iz sadašnjeg ćorsokaka, moramo da razmotrimo mogućnost zdrave grčke ekonomije.
Održiv oporavak zahteva sinergične reforme koje oslobađaju znatan potencijal zemlje uklanjajući uska grla u nekoliko oblasti: u produktivnom investiranju, kreditnim odredbama, inovacijama, konkurentnosti, socijalnoj sigurnosti, javnoj administraciji, pravosuđu, tržištu rada, kulturnim proizvodima i na kraju, ali ne najmanje važno, u demokratskom upravljanju.
Sedam godina dužničke deflacije pojačane očekivanjem večite štednje, desetkovale su privatne i javne investicije i primorale anksiozne, krhke banke da prestanu da odobravaju kredite. Pošto vladi nedostaje fiskalni manevarski prostor, dok su grčke banke opterećene nekvalitetnim zajmovima, važno je mobilisati preostalu aktivu države i deblokirati talas bankarskih kredita ka zdravim delovima privatnog sektora.
Da bi se obnovili investiranje i kreditiranje do nivoa konzistentnih sa ekonomskom drugom kosmičkom brzinom, Grčkoj će biti potrebne dve nove javne institucije koje će raditi rame uz rame sa privatnim sektorom i evropskim institucijama: razvojna banka koja će upregnuti javna sredstva i „loša banka“ koja će bankarskom sistemu omogućiti da se izbavi od svojih nekvalitetnih sredstava i da obnovi odliv kredita profitabilnim, izvozno orijentisanim firmama.
Zamislite razvojnu banku sa zalogom koji obuhvata postprivatizacioni udeo koji je država zadržala, kao i druga sredstva (nekretnine, na primer) koja lako mogu biti učinjena vrednijim (i kolateralizovanim) reformisanjem imovinskih prava. Zamislite kako to povezuje investicioni plan Evropske investicione banke i predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera od 315 milijardi evra sa grčkim privatnim sektorom. Umesto da bude posmatrana kao sredstvo za popunjavanje fiskalnih rupa, privatizacija bi bila deo velikog javno-privatnog partnerstva za razvoj.
Zamislite, dalje, kako „loša banka“ pomaže finansijskom sektoru – koji su usred krize velikodušno dokapitalizovali napregnuti grčki poreski obveznici – kako bi zapečatila njegovo nasleđe nekvalitetnih zajmova i deblokirala njegove finansije. U harmoniji sa virtuoznim uticajem razvojne banke, priliv investicija i kredita u dotad presahle domene grčke ekonomije najzad će pomoći da loša banka dođe do profita i postane „dobra“.
Konačno, zamislite efekat svega ovoga na finansijske, fiskalne i sisteme socijalne sigurnosti Grčke: sa uzletanjem akcija banaka, gubici naše države od njihove dokapitalizacije bili bi ugašeni, a državni udeli u bankama dobili bi na ceni. U međuvremenu, dividende razvojne banke bile bi usmerene u mnogostradalne penzijske fondove koji su 2012. bili iznenada dekapitalizovani (zahvaljujući „šišanju“ grčkih vladinih obveznica kojima su raspolagali).
Prema ovom scenariju, zadatak jačanja socijalne sigurnosti biće dovršen sjedinjavanjem penzijskih fondova; prilivom doprinosa uzrokovanog rastom zaposlenosti; i ponovnim formalnim zapošljavanjem radnika prognanih u neformalnost brutalnom deregulacijom tržišta rada tokom mračnih godina nedavne prošlosti.
Lako se može zamisliti snažan oporavak Grčke na osnovu ove strategije. U svetu ultra niskih zarada, Grčka bi bila doživljena kao sjajna prilika, održavajući stabilan tok stranih direktnih investicija. Ali zašto bi se ovo razlikovalo od priliva kapitala u periodu pre 2008. koji je ubrzao rast finansiran zaduživanjem? Može li još jedna makroekonomska Poncijeva šema zaista biti izbegnuta?
U eri rasta Poncijevog stila, priliv kapitala komercijalne banke kanalisale su u pomamnu potrošnju, a država u orgije sumnjivih nabavki i otvorenu raskalašnost. Kako bi osigurala da ovaj put bude drugačije, Grčka treba da reformiše svoju socijalnu ekonomiju i politički sistem. Stvaranje novih mehura nije razvojna ideja naše vlade.
Nasuprot tome, razvojna banka bi ovoga puta predvodila distribuciju oskudnih domaćih resursa u selektivno produktivno investiranje. To bi obuhvatilo početnike, IT kompanije koje koriste lokalne talente, mala i srednja preduzeća u organskoj poljoprivredi, izvozno orijentisane farmaceutske kompanije, napore da se privuče međunarodna filmska industrija na lokacije u Grčkoj, obrazovne programe koji koriste prednosti grčkih intelektualnih proizvoda i istorijska mesta bez konkurencije.
U međuvremenu, grčke regulatorne institucije pažljivo bi nadgledale prakse komercijalnog kreditiranja, dok bi prikočeno zaduživanje sprečilo našu vladu da se prepusti starim, lošim navikama obezbeđujući da naša država više nikad ne sklizne u primarne deficite. Karteli, antikompetitivno fakturisanje i birokratija koja je državu tradicionalno pretvarala u javnu napast uskoro će shvatiti da im je naša vlada najgori neprijatelj.
Prepreka rastu u prošlosti je bila nesveta alijansa oligarhijskih interesa i političkih partija, skandalozne raskalašnosti, klijentelizma, permanentno slomljenih medija, preterano prilagodljivih banaka, slabih poreskih vlasti i potčinjenog, plašljivog pravosuđa. Jedino svetla tačka demokratske transparentnosti može ukloniti ovakve smetnje; naša vlada je odlučna da joj pomogne da potpuno zasija.
Autor je ministar finansija Grčke
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
