Plaše me ljudi koji mrze

Četvrtak je. Stariji sin ove nedelje ide u školu ponedeljkom i četvrtkom, a kako danas ima kontrolni iz matematike, proveru iz biologije, pita francuski, do kasno su se smenjivale transverzale, translacije, francuski glagoli i vremena, razmnožavanje golosemenica… Sto puta sam pomislila kako je bolje što sam bez posla i što mogu da im pomognem. Matematiku, na primer, po rasporedu utorkom nema, lekcije pristižu preko Google učionice, ali su pismeni zadaci prave provere znanja. Evo, upravo mi šalje da je iz biologije pala petica. Sad mogu da popijem kafu kako valja i ispušim cigaretu dok mlađi sin doručkuje.

Mlađi je pošao u prvi razred. Polovinu odeljenja i ne poznaje jer su ih podelili na dve grupe. On i ne zna kako izgleda prava škola. Pre neki dan ga čekamo stariji i ja ispred škole, oni izlaze, a druga grupa čeka da uđe na nastavu. Onako mali, sa maskama, raspasani, trče noseći nekakve nastavne listove i grle se sa drugarima. Stidljivo, bojeći se kako će odrasli da reaguju, kako će učiteljice, jer moraju da drže distancu. Kako njima objasniti da kontrolišu tu nasušnu potrebu za zagrljajem, za kontaktom? Nasušnu potrebu za igrom malih sedmogodišnjaka…

Uključujem veš mašinu, pravim spisak namirnica, šaljem jedan intervju i žurim do filijale APR, kako bih stigla pre nego što mlađi sin krene u školu, da bih ga odvela jer ove nedelje je u popodnevnoj smeni. Onda kafa kod majke, mlađeg u školu, a sa starijim pričam u detalje kako je bilo danas. Požuruje me jer bi da vozi bicikl pošto je lep dan, a ja odlazim u svoje odaje kako bih spremila ćufte u paradajz sosu i krompir pire. I supu, da. Taman sve završim dok mlađi stigne iz škole, muž sa posla. Dan je lep.

Petak, 12. mart

Kada sam bila mala, pitala sam se kako to da tata nikada nije umoran. Kako to da poslednji ode na spavanje, ustane prvi, godinama radi dva posla, uveče trenira, pa gleda film, a opet ustaje odmoran. Ne kaska ni majka za tim njegovim tempom, ali on je baš ekstreman primer. Sad ja radim isto. Ne samo sad, već evo više od 12 godina. Rodila sam prvo dete kada sam imala 21 godinu, paralelno spremala ispite, radila, kuvala, dojila ga dve godine, noću više bila budna nego što sam spavala, grčevi, zubići, virusi, prohodavanje, strahovi, čvrsta hrana, pelene… Onda drugo dete, pa sve ponovo. Gotovo nikada nisam bila umorna.

Malo spavam. Čini mi se da mi je šest sati sna i više nego dovoljno. Tako i danas.

Petak je. Pre kafe pijem limunadu sa đumbirom i medom, pročitam vesti, bacim pogled na društvene mreže.

12 mart. „Mrtvi ljudi dobijaju više cveća od živih jer je kajanje jače od zahvalnosti.“ Setila sam se te rečenice Ane Frank čitajući naslove i tvitove o Zoranu Đinđiću. Imala sam 15 godina tog 12. marta kad je ubijen. Bez neke svesti o politici, bez poznavanja političkih prilika, gledala sam kako se raduju smrti čoveka. Danas ti isti ljudi licemerno prosipaju demagogiju na nacionalnim frekvencijama. Ne gledam, naravno, ali mi svako malo izleti neki snimak na Tviteru. Kakav čovek se raduje tuđoj smrti? Kakvi su to ljudi? Često mi to prolazi kroz glavu. Danas češće nego ranije. Plaši me mržnja. Plaše me ljudi koji mrze. Plaši to na šta su spremni. Plaši me što ćutimo. Plaši me što postajemo sve veće kukavice.

Plaši me što decu učimo da ćute. Prozor na kuhinji mi je otvoren i gledam decu kako se igraju. Smeju se i trče. Padaju, ustanu. Voze bicikl u jednom trenutku, u drugom se veru na tarzanku. Sarme će se krčkati još dva sata, a raženi hleb sam tek izvadila iz rerne. Seća me na detinjstvo miris tek ispečenog hleba i pitam se da li je Jelka kad mi je naručila dnevnik razmišljala o tome koliko sam zapravo dosadna žena.

Subota, 13. mart

Sunce, opet. Kakav naboj serotonina, endorfina, oksitocina! Svi spavaju, kroz slušalice slušam Dance me to the end of love i pijem kafu. Spremaću heljdopitu za doručak i pastrmku za ručak. Ići do roditelja, opet. I ovo kuckanje mi izgleda kao coolimarika.com, ali ne mari. Šaljem još jednu poruku za Filipa. Ne volim Fejsbuk. Ne volim onu odvratnu početnu stranu na kojoj mi izađu slike bolesne dece, mladića, devojaka, muškaraca, žena i prezirem nemoć jer ne mogu svima da pomognem. Ne mogu da pošaljem miljardu prokletih poruka. A ljudi… U grupi Budi human kako bi pomogli stavljaju na licitacije raznorazne stvari. Divan smo mi narod! U svoj ovoj nedaći, okupiranoj državi, apatični, slomljeni, umorni… A tu smo. Tu smo kad zatreba.

Oko podne smo krenuli do sela, do stare dedine kuće. Čujem da je sakupljen novac za Filipovo lečenje i smejem se suznih očiju. Biće dobro. Sve će biti dobro. Eh… A kuća, skoro oronula. Sad ne mogu, a volela bih da je obnovim. Da traje. Natopljena zemlja miriše na kišu i izdanke trava. Miriše na rađanje i život. Deca su se rastrčala po pustim livadama, a Toplica žubori. Ono malo što je ostalo od nje, nakon izgradnje groznih MHE.

Nedelja, 14. mart

Probudio me je pljusak. Mislila sam da će pljuštati celog dana, ali je oko devet već bilo gotovo vedro. Duva vetar. Odlazim do obližnje tezge sa povrćem i voćem, usput telefoniram majci i referiše mi nivo šećera od sinoć i jutros… Obično kad se čujemo prepričava mi Prelistavanje, a ja joj dođem kao mythbuster i objašnjavam šta se stvarno dešava. Kod kuće skoro i ne gledam televiziju. Ili, ako gledamo, to su dečji filmovi, Premijer liga ili Nacionalna geografija. Nedostaje nam bioskop. Ovde sada i nema projekcija, ali smo ranije češće bili u Beogradu, kad god bih imala neke obaveze, uvek bismo išli u bioskop. Mlađa sestra dve godine već živi u Beogradu, stric mi je tamo, dve tetke, braća, sestre… Kao klinka bih išla kod njih čim počne letnji raspust. Provela bih najmanje mesec dana tamo, išla na koncerte, utakmice, šetala, disala, živela. Sećam se jednom tek završila prvi gimnazije. Sela u bus koji kreće sa Kopaonika, kroz Brus, do Beograda pa Novog Sada. Idem u Beograd. Pored mene seda mladić i pita dokle putujem. „Do Beograda“, rekoh sva važna, kao da krećem u Njujork. Meni je Beograd bio kao Njujork. I Pariz, Barselona. „Odakle si?“, pita me. Nevoljno odgovorim da sam odavde uz komentar da je Brus provincija. „Provincija je jedino u nama“, kaže. „Nije to važno gde živiš.“ Bio je u pravu. Kasnije sam se mnogo puta uverila u to.

Ponedeljak, 15. mart

Stariji sin je na onlajn nastavi, mlađem je promenjen raspored pa mu časovi počinju u osam sati. Kuvam kafu, spremam mu sendviče za užinu i on kreće u školu sav srećan jer će se ranije vratiti pa imamo više vremena da budemo napolju. „Ako bude kiša, igramo monopol, da znaš, svi zajedno. Nema sređivanja kuhinje večeras“, priča mi dok ga ljubim i govorim da bude pažljiv u školi. Potvrđujem intervju za 13 sati.

Zovu me iz APR kako bi mi javili da je stiglo rešenje o osnivanju Fondacije. Srećna sam! Nemam pojma kako ću, ali znam da mogu i da moram. Razmišljam kako ću uveče otvoriti ono pivo koje sam donela iz Crne Gore, a ovde ga nema u nabavci. Čuvala sam to jedno Nikšićko gold, kad se zaželim tirkizne boje Jadrana i Lučica, najlepše Boke i Gorskih očiju Durmitora. Eh… Kako bi bilo lepo živeti na moru.

Utorak, 16. mart

Danas moram do suda. Krećem linijskim taksijem pre sedam. Muž će mlađeg odvesti u školu, stariji prati nastavu preko Google učionice. Spremila im doručak i izlazim. Plače mi se. Ne volim tu zgradu suda i tužilaštva. Vrate mi se sećanja, ta lica, svedoci mojih suza i najvećih slabosti, a opet, i najveće hrabrosti. Taksista pita ženu koja je sedela do njega gde treba da je ostavi. „Do bolnice“, kaže. „Ja ću do suda“, rekoh pre nego me je pitao. „Tebe već dve godine vozim jedino do suda“, reče smejući se. „A šta da radim, bolje nego do bolnice“, prevalih preko usana. Čitam usput tvitove i članke o smrti Vladimira Cvijana i osećam mučninu u stomaku. Možda je muž u pravu da je odavde najbolje otići. Kako smo dopustili sve ovo? Zašto ćutimo? Nasedamo na spinove, Mauricijuse, Nevolje, Šešelje, dok direktor Namenske ne dolazi na suđenja, nema dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcima, nema besplatnih udžbenika za koje se Kavčić zalaže, nema Oliverovih ubica, nema vlasnika objekta na Pančićevom vrhu, nema opozicije, nema vremena… Žena pored mene priča kako bar ima tu platu od 25.000. Eto, bar nešto.

Autorka je osnivačica Fondacije „Marija Lukić“ za zaštitu žena od seksualnog nasilja, žena koja je uspela i na sudu da dokaže seksualno uznemiravanje moćnika