Plastična religioznost Albanaca

Na ovom muzičkom događaju našeg kontinuiteta koji postaje sve značajniji, učestvovali su osim Eugenta Bušpepea koji je predstavljao Albaniju, još dvoje drugih Albanaca. Reč je o Ermalu Meti i Enteli Fouriera, alias Eleni Fouriera. Prvi je zastupao Italiju a druga Kipar. Oboje su se formirali kao umetnici izvan svoje zemlje porekla, znači Albanije, koju su napustili kao deca da bi na nekom drugom mestu našli bolju sreću. Ima na stotinu Albanaca koji su otišli iz zemlje i izgradili su jedan novi život u Evropi posle pada komunističkog režima. Međutim, Albanci imaju čudan odnos sa svojom zemljom. Nije im teško da fizički napuste svoju zemlju, čak to čine sa zadovoljstvom, često to im je jedina stvar koju žele i znaju da učine, ali nije se još rodio taj koji bi ih mogao ubediti da nisu Albanci. Dovoljno je videti pevačice sa svetskom famom Rita Ora, Dua Lipa i Bebe Redža, koje žude da pokažu da su više Albanke nego umetnice. „Hej, prijatelji, biću u Prištini povodom 10-godišnjice proglašenja nezavisnosti Kosova, i pevaću za vas, besplatno, na trgu Majke Tereze“, napisala je Rita Ora na instagramu ove godine. A Dua Lipa je prati: „Srećna vam nezavisnost Kosova! Da imamo što više godišnjica nezavisnosti da slavimo. Ja sam ponosna što sam Albanka“. I američka pevačica Bebe Redža nije zapostavila „rodoljublje“. Štaviše, albanski fudbaleri koji igraju za reprezentaciju Švajcarske, kao DŽerdan Šaćiri, jedan od DŽakajevih (Granit), itd., izgleda da pate od kompleksa renegata. Stoga, s vremena na vreme čine javne gestove, preko kojih žele da osvoje patriotsku podršku u zemlji svojih predaka.

Uspesi ovih devojaka i momaka poreklom sa Kosova (ovde treba dodati i Eru Istrefi, koja će pevati zvaničnu himnu Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, zajedno sa Vilom Smitom i Nikijem DŽemom), praćeni su uspesima drugih na lokalu na polju muzike, kao što je ovaj italijanski umetnik Ermal Meta i grčka umetnica Eleni Fouriera, a svi oni su izazvali patriotsku groznicu među Albancima. Mi, neki zbog nemoći naše zaostalosti, neki zbog duge komunističke izolacije, mnogo smo se namučili za međunarodnu afirmaciju. Za jedno dugo vreme imali smo samo Ismaila Kadarea i, na neki način, Majku Terezu. U stvari, ovo drugo nije bio proizvod Albanaca. Ona jeste bila poreklom Albanka, i to je potvrdila i sama više nego jedanput, ali ona je postalo to što je postala izvan albanskog uticaja. Ni albanski nije znala. Samim tim, nama ostaje samo Ismail Kadare, i tako nam se činilo da smo manji nego što jesmo, naročito u poređenju sa Srbima, koji su bili kompetitivniji na kontinentalnoj ili planetarnoj areni. U vreme kada smo mi imali samo Kadereu, vi ste imali Emira Kusturicu, Gorana Paskaljevića, koga i ti pominješ, nekoliko fudbalera i košarkaša, i iznad svega Novaka Đokovića, koga naše šaljivčine antroponimskih zagonetki nalaze da je poreklom Albanac iz plemena Đokaj.

Mnogo je njih koji su zbog toga podlegli patriotskom oduševljenju. U vreme trajanja Evrosonga, portali i prve stranice novina u Tirani isticali su naveliko „albansku dominaciju“ na festivalu. Stalno su publikovani fotosi tri umetnika poreklom iz Albanije, koji su zajedno pozirali s rukama u obliku orla, što se u nas preobrazilo u identifikacioni gest, kao što su za vas tri prsta. Čak su pojedine grčke novine uzele za zlo Eleni taj gest. Jadna Eleni! Bila je primorana da da izjavu, kojom izražava lojalnost i ljubav prema Grčkoj, ali u isto vreme rekla je da voli i Albaniju. U Italiji, Ermal nije imao takve probleme, zato što Italijani ne pokazuju neko uznemirenje zbog albanske etničke simbolike. Istina je, Zorane, da mi Albanci jako dobro prolazimo sa Italijanima. Jako ih volimo. Vrlo je verovatno da i oni vole nas, bez obzira na period 1990-2000, zločini pod albanskim znakom bili su velika nevolja za Italijane. To vreme je sada već prevaziđeno. Ah, kada bi došao dan, u kojem bi Albanci imali odnose sa Srbima kao sa Italijanima. Da li je to ikako moguće?

Ni sa Turcima, nismo imali loše odnose. Međutim dok smo Italijane voleli iz zadovoljstva, Turke smo voleli iz nužde. Svakako da imamo jake istorijske veze sa Turcima, koji su ostavili znake i na našem nacionalnom etosu, ali današnja albanska elita, kao i u svako vreme tokom prošlog veka, ima otvorene oči prema Zapadu. Pri tome, imala je konsenzus da Tursku stalno vidi kao jednu prijateljsku zemlju, ili kao strateškog saveznika. U okolnostima kada smo s drugim susedima imali teške odnose, Albanci nisu mogli da dozvole sebi luksuz da se prema Turcima odnose hladno, ili da odbiju njihovu pruženu ruku. Posle pada komunizma, kada su Albanci nastojali da svoju zemlju učine „kao svi u Evropi“, ponovno zbližavanje s Turcima bilo je jedno od prvih stvari koja se desila. I zbog poštovanja tradicionalnih veza, ali i zato što je Turska demokratska zemlja, članica NATO-a, i kandidat da bude članica EU. Međutim, sada su se stvari malo iskomplikovale, što je istina. Erdoganova Turska nije više demokratska, sa NATO-om ima odnose drži-potegni, i izjalovile su se nade za učlanjenje u EU. Pored toga, a to je i najgore, Erdoganova Turska zainteresovana je za Albance samo kao jedan muslimanski rezervoar. Najveće investicije Turske u Albaniji su na polju religije. Finansirali su gradnju na desetine džamija, među ostalima i džamije koja se gradi u centru Tirane. Ona je projektovana da bude najveća na Balkanu, što navodi na ideju o islamu kao predstraži na Balkanu. Međutim, albanski muslimani nisu nikada „zaslužili“ tu „medalju“. Zato što su Albanci među muslimanima Balkana bili najmanje muslimani. Tako su i dan-danas.

Edi Rama, ali i Salji Beriša pre njega, nikada nisu ozlovoljili Erdogana. Zato danas imamo situaciju, kada je jedini Erdoganov interes u Albaniji afirmacija islamske religije, tačnije, turcizacija ove religije u Albaniji. Ova stvar izazvala je uznemirenje. Pogotovu za elitu u Tirani (Kosovo je slučaj za sebe u tom pravcu; tamo su Albanci veći vernici), koja je u velikoj većini laička. Tu imam u vidu i političku elitu. U Prištini ima mnogo političara koji idu u džamiju s vremena na vreme. Dok se u Tirani broje na prste jedne ruke političari vernici, drugi posećuju razne hramove tokom verskih praznika, ali te posete predstavljaju politički gest, a ne izraz verovanja. Vere i verovanje u Boga oni pominju prosto kao nešto poželjno. Stoga, ponekad se prave kao da su vernici. Ili evidentiraju s malo hvalisanja multikonfesionalnu prirodu svog građanskog statusa ili njihovog porekla. Edi Rama je, na primer, u suštini ateist, ali mu se svidelo da ljudi znaju da je on kao mali kršten kao katolik, jer je odrastao i vaspitavao se u pravoslavnom duhu, a njegova žena je muslimanka. U stvari, njegova žena uopšte nije muslimanka. Prosto rečeno, njena porodica pripada muslimanskoj tradiciji. S druge strane, Sali Beriša imao je ponekad običaj da svoje govore završi „Neka Bog blagosilja Albaniju“, ali to je činio ne zato što je vernik, već zato što je želeo da izgleda kao desničar i kao Amerikanac. LJuljzim Baša, Berišin naslednik na čelu albanske Demokratske (konzervativne) partije, čini isto. Ako pitate ovu dvojicu da li veruju u Boga, njihov odgovor bi najverovatnije bio: Verujem na svoj način. To je nešto slično onome što je sad skoro rekao Vučić u Bakuu, u Azerbejdžanu: „Ja sam vernik, ali ne neki veliki vernik“. To je, kako se čini, plastična priroda religioznosti na Balkanu.

Znaš li, Zorane, da i Erdogan, ma koliko to paradoksalno izgledalo, ne čini se da je veći vernik od Rame i Vučića. Neko mi je rekao (a taj neko je poverljiv) da tokom posete Erdogana 2013. Prizrenu, (to je bilo kada je rekao „Turska je Kosovo i Kosovo je Turska“, što nije dobro dočekano u Beogradu), tada ga je dočekalo na hiljade Albanaca. Velika masa uzvikivala je „Erdogan, Erdogan“, i priča se da se Tači, da bi sakrio svoju ljubomoru, obratio važnom prijatelju rečima: „Vidiš koliko te mnogo vole!“ Ali, turski „sultan“ nije bio mnogo ganut tom činjenicom. Naprotiv. „Ja, isto tako kao oni koji me vole, završiću u jednom grobu ne dužem od dva metra“, rekao je Tačiju. Dakle, i za Erdogana smrt je kraj svemu, a time je pokazao da nije jak musliman. Musliman veruje u suprotno, veruje da je smrt početak svega.

I pored toga, Erdogan je taj koji je proglasio sebe šampionom islama na ovoj strani sveta. Možda čitavom svetu.

Prevela Nailje Malja-Imami