Kolika je plata negovateljica u Srbiji zbog koje radije beže u Nemačku?

Stručnjaci iz socijalne zaštite u Srbiji već godinama ukazuju da ovom sektoru nedostaje kadar i da bi država nešto morala da poradi po tom pitanju, kako ne bismo došli u situaciju da nema ko da se brine o zdravlju i higijeni naših najstarijih.

Natpis na tabli jednog doma za odrasle osobe sa invaliditetom na Bežanijskoj kosi nedavno je, kako je preneo RTS, rastužio i zabrinuo korisnike i porodice onih čiji se srodnici nalaze u domu. Osoblje ih je obavestilo da nepokretne korisnike kupaju svake druge nedelje zbog nedostatka osoblja.

Komentarišući nedostatak ove radne snage u sistemu socijalne zaštite Nataša Todorović iz Crvenog krsta Srbije i predsednica Gerontološkog društva Srbije ocenjuje za Danas da rad negovatelja u Srbiji nije vrednovan, a svakodnevno podrazumeva brojne obaveze prema korisnicima koji ne mogu da brinu sami o sebi.

– Jutarnja nega podrazumeva pranje, ruku, zuba, umivanje, češljanje, prebrisavanjepodpazuhne jame, toaleta kože, promena pelena četiri puta dnevno, nega anogenitalne regije isto četiri puta dnevno, nekad i češće. I to sve negovateljice dnevno rade. Zatim, imate korisnike koji ne mogu da podignu ruke, imaju problema sa komunikacijom i one sve te situacije takođe moraju da rešavaju. A plata negovatelja/ca je svega 56.000 dinara. Dodatni problem je što je prosečna starost negovateljica 52 godine – ističe naša sagovornica.

Zbog nedostatka mesta u domovima, mnogi se odlučuju da angažuju osoblje kod kuće, koje će brinuti o njihovim najstarijim članovima porodice, ali to otvara novi problem na sivom tržištu.

– Kada ljudi privatno angažuju negovateljicu za negu starijeg lica 24 sata sedam dana u nedelji, dođu dve žene koje se smenjuju i tu usugu naplaćuju više od 1.000 evra. Međutim, te žene često nisu edukovane da bi radile taj posao, a nisu ni proverene, pa mnogi imaju bojazan koga primaju u kuću. Sa druge strane, neregulisano sivo tržište nepovoljno utiče i na te žene koje se javljaju da rade kao negovateljice. Pojedini koji ih angažuju očekuju od njih da budu i kućne pomoćnice, nemaju uplaćene doprinose, ne ide im staž za penziju… – navodi Nataša Todorović.

Podsetimo, očekivani životni vek sada premašuje 75 godina u polovini zemalja sveta, što je za 25 godina duže nego 1950. godine. Demografska promena značajno je, kažu stručnjaci, transformisala oblast pružanja nege, obuhvatajući širok spektar potreba za plaćenom i neplaćenom podrškom u formalnim i neformalnim okruženjima. Kako populacija stari, potražnja za sveobuhvatnom zdravstvenom negom, negom i socijalnom podrškom značajno raste, posebno za starije osobe sa stanjima kao što je demencija.

– Demografski podaci, ali i pandemija Kovid-19 nam na neki način predstavljaju uveličavajuće staklo i pokazuju da pored ostalih profesija i profesije kao što su gerontodomaćice/ negovateljice, lični pratioci i personalni asistenti predstavljaju esencijalne radnike kako za pojedince i porodice, tako i za zajednicu i za ovo društvo. Ovaj posao je važan, ali je nedovoljno cenjen u zajednici. Tako da vidimo da nije samo u pitanju plata, već i odnos zajednice prema ovim ženama. Činenica je da se mi njih setimo tek onda kada nama treba pomoć oko roditelja – navodi Todorović.

Ona naglašava da su migracije ove radne snage i veće plate u inostranstvu dovele do odliva kadra.

– Imate sada i Facebook stranice od Bačke do Nemačke gde agencije njima pronalaze posao po tri meseca, koje takođe obezbeđuju obuku. Često smo svedoci, zbog velike potražnje, da imamo situaciju da je dovoljna samo preporuka kada govorimo o radu u inostranstvu. Kada se radi o Srbiji ove osobe prolaze obuku od šest dana (tri teorijskog i tri dana praktičnog iskustva), ali prolaze i testove tako da, iako one nemaju neko veliko obrazovanje, moraju da imaju adekvatne osobine ličnosti kako bi se bavile ovim poslom – dodaje naša sagovornica.

Problem je što se, kaže Todorović, poslovi u okviru pružanja usluga dugotrajne nege doživljavaju kao poslovi za niskokvalifikovane radnike/ce, a to su poslovi koji nose odeređene kompleksnosti koje bi trebalo da budu obuhvaćene dodatnim obukama za, recimo, rad sa korisnicima koji pate od demencije ili decom sa intelektualno/kognitivnim invaliditetom.

Smatra da je neophodno unaprediti javne politike, uskladiti ih sa demografskim starenjem, povećati broj i rasprostranjenost usluga, više koristiti savremene tehnologije za umrežavanje institucija, a posebno obratiti pažnju na dobrobit negovatelja i omogućiti im programe podrške i predaha.

– Pošto se radi o poslovima koji su, sa jedne strane, od velikog javnog značaja a sa druge i fizički i mentalno naporni, potrebno je naći zakonska rešenja kako bi bili bolje plaćeni. Posebno imajući u vidu rastuće potrebe za ovom vrstom usluga kako u Srbiji tako i u celoj Evropi i rizik od migracija u zemlje EU radnika iz ovih oblasti. Ne smemo da zaboravimo da su te osobe svakodnevno svedoci tuđe patnje i to utiče na njihovo psiho-fizičko zdravlje. Ne čekajmo da naši roditelji dođu na red, već pomognimo već sada da se posao negovatelja više ceni. Mnoge od ovih žena vole ovo što rade i vrlo su tople i podržavajuće – zaključuje Nataša Todorović.