Pledoaje za drugačiji liberalizam

Kako je moglo doći do toga? Da li je liberalizam oduvek bio stvar arogantnih i, u krajnjem slučaju, licemernih moralizatora? Jan-Verner Miler pokazuje u svojoj knjizi “Strepnja i sloboda.

Za jedan drugačiji liberalizam” (Jan-Werner Müller: “Furcht und Freiheit – Für einen anderen Liberalismus”, “Suhrkamp”, Berlin 2019) kako i zašto se ovakve predstave probijaju i posle kraja “hladnog rata” i mimo svih očekivanja liberalnih trijumfalista. Miler je, na tragu mišljenja još nedovoljno poznate autorke Judit Šklar, o liberalizmu koji se orijentiše saobrazno predstavi života bez strepnje i zavisnosti.

Na taj način je moguće da se kako politika antidiskriminacije tako i socijalno osiguranje zasnuje na nov način, umesto da se besplodno dovode u sukob.

Jan-Verner Miler profesor je političke teorije i istorije ideja na “Prinstonu”. Pre četiri godine objavio je esej “Šta je populizam?”, o čemu smo već pisali na ovom mestu. Gotovo da nije bilo liberalizma koji se ubrzo nije pretvorio u pogrdnu reč. Miler se poziva na Stendalovo pismo u kome francuski pisac, pod 21. martom 1818, piše: „Nisam, otvoreno rečeno, ništa drugo do najobičniji liberal“.

U originalu ova rečenica glasi: „Moi, je suis ouvertement un chien de libéral“ (doslovno “pseći liberal”). Ali ovde je bitno nešto drugo, reč je o preziru liberalnog držanja i takve negativne formulacije su danas “en vogue”. Tako Vladimir Putin, u jednom govoru iz 2019, konstatuje da je “liberalna ideja prevaziđena”. Ali ovo nije karakteristično samo za Putina i Orbana (samozvanog plebejca desnice), već su “liberalne elite” i u evropskom političkom diskursu samo sinonim za difuzne neprijateljske fantazme instalirane kao “imaginarni nerijatelj naroda”. Drugim rečima postoji jedan antiliberalni afekt.

Tako Miler citira užasni iskaz holandskog desničarskog populiste Tjerija Bodea, koji veli da je vreme da “čovek bude temeljno deliberalizovan”. Ovakvi zahtevi “antipluralizma” propraćeni su uglavnom “moralnim isključenjem”, To je utoliko kontraproduktivno, jer isključenje samo potvrđuje narativ populista, budući se liberalne elite ne zanimaju za probelem svojih zagovornika koji dodiruju tabu-teme. Tako je jednako pogrešno “razumevanje za populizam” sa nadom u glasove birača. Time se brišu granice između levičarskog i desničarskog populizma, nazivajući taj fenomen “periferijom”.

Miler podseća na dve osnovne linije liberalizma u 19. veku. Na jednoj strani je etički ideal samousavršavanja – shodno devizi Vilhelma fon Humbolta, po kome svaki čovek treba da se izloži mnogim situacijama da bi razvio svoje talente i karakterna svojstva. Tome nasuprot stoji društveno shvaćeni liberalizam kao „jedna stvar osnovnih prava, kao odbrana od opasnosti, koje potiču od države, i kao jedan stepen sumnje prema svakoj formi koncentracije moći“.

U svom eseju Miler se nadovezuje na teze američke politološkinje estonskog porekla, Judit Šklar, koja je od nacista i komunista, još kao dete, izbegla iz Rige. Ona je formulisala liberalizam koji je posebno senzibilan za izvesna iskustva. Njoj je, pre svega, stalo da oseti da „ljudi jedni druge tretiraju sa svirepošću“. Miler veli „ona je videla svirepost/divljaštvo pre svega u kontekstu totalitarnog 20. veka.

Ali ono nije ograničeno samo na istorijsko iskustvo. Kad se pogledaju grance između SAD i Meksika, relativno je jasno da su tamo ljudi tretirani ne samo sa svirepošću, već da je svirepost postala spektakel, što druge ljude dakako plaši“. Liberalizam shodno poimanju Judit Šklar cilja na „egzistencijalnu sigurnost, koju slobodan život, saobrazno slobodnim predstavama, tek omogućuje“. Iz toga proističe praktični imperativ ravnopravnog postupanja.

U tom kontekstu Miler u svom eseju nastoji da pozicionira liberalizam na nov način. U savremenoj diskusiji kolaju različite pogrešne varijante, misli Miler, pošto populistički lideri pokušavaju da “sigurnost” suprotstave “slobodi”, ili da sukobe “narod” i interes “globalne elite”. Umesto da se izgubimo u taktici skretanja pažnje, važnije je da se iskustvo ljudi, koje je izloženo samovolji moćnih i pokrete kao što su “#MeToo” ili “Black Lives Matter”, uzme ozbiljno, i da se ne žigošu unapred kao “identitetna politika”, ističe autor.

Milerovo insistiranje na smislu za zajedništvo i solidarnost sa onima koji su u egzistencijalnim životnim situacijama ugroženi, upućuje na ispravan smer. Izazov njegovog predloga leži bez ikoje sumnje u upozorenju da strepnja i sloboda ne iščeznu iz vidokruga. Svaki čovek, veli Judit Šklar, mora biti u stanju da donosi odluke o svom životu bez strepnje. Ovaj postulat kao da je diktirao Imanuel Kant.

Antiliberalizam, tako, argumentuje Miler sa pravom, vodi antipluralizmu i razaranju demokratije. Pravo ljudi da imaju pravo, kako formuliše Hana Arent, ne možemo da ustupimo, ako želimo da živimo po sopstvenom određenju i u slobodi.

Otuda je ova mudra Milerova knjiga sjajni pledoaje za drugačiji liberalizam koji postavlja u središte našu zajedničku odgovornost u društvu.