Foto: Z. S. M.
Iako je inkluzija uvedena u naš obrazovni sistem pre skoro decenije i po škole, učitelji i nastavnici u njima, kao i roditelji redovne učeničke populacije i dalje pružaju veliki otpor kada je ovaj proces u pitanju.
Ovo za Danas ističe defektološkinja dr Tatjana Simić, koja je kao doktor medicinskih nauka i direktorka ŠOSO (Škola za osnovno i srednje obrazovanje) „Vukašin Marković” u Kragujevcu uključena u proces inkluzije u obrazovanju od njegovih samih početaka 2010. godine.
– Nakon svih ovih godina imamo određena iskustva, šta je u tom procesu dobro a šta ne, i još uvek imamo ljude koji su za ili protiv inkluzije, kaže dr Simić.
Cilj inkluzije je da uključi u proces osobe sa različitim razvojnim i drugim teškoćama u širu socijalnu sredinu i sve sadržaje života u zajednici, i izjednačavanje njihovih prava s pravima „prosečne populacije”.
– Svako će se složiti da je to humana ideja koja osobe sa bilo kakvom vrstom invaliditeta izjednačava sa „redovnom populacijijom” u obrazovanju, socijalnoj zaštiti, dobijanju posla… ali, u praksi to nije baš tako „zaživelo”, ističe ona.
Roditelji dece sa smetnjama u razvoju su to dočekali sa oduševljenjem, zato što i posle toliko godina više cene sistem redovnog obrazovanja a specijalne škole se ne doživljavaju kao mesto gde rade stručni ljudi i kao ustanove koje su specijalizovane za rad sa tom decom nego su za za njih još uvek „ako baš mora dete da ide”.
Prema rečima dr Tatjane Simić, propust je način na koji je u Srbiji inkluzija u obrazovanju počela da se sprovodi.
– Bilo je neophodno da se redovne škole dobro i adekvatno pripreme da prihvate decu sa smetnjama u razvoju, a onda kada se taj proces završi da ona uđu u proces obrazovanja. Kod nas je bilo obrnuto. Mi smo „otvorili vrata” redovnih škola, deca su pošla u njih a onda su učitelji i nastavnici iz tih škola morali da se snalaze kako znaju i umeju. Bez pripreme same škole, edukacije kadra, dodatnog didaktičkog materijala, specijalizovanih učila… Naravno, da to sve nije izostalo, ali je došlo kasnije, nije ga bilo na samom početku i deca su ušla u redovan obrazovni sistem koji ih je dočekao nespreman, smatra ona.
I tu je koren otpora koji još uvek postoji od strane ljudi koji rade u redovnoj nastavi prema inkluzivnom obrazovanju. U isto vreme, što je po noj, još više poražavajuće je veliki otpor roditelja učenika iz redovne populacije koji ne žele da njihova deca dele učionicu sa učenicima koji imaju bilo kakve smetnje u razvoju.
– Najčešći „izgovor” za to je bio da će „njihova deca početi da ih oponašaju”, zapravo da će deca sa smetnjama u razvoju u školi negativno uticati na njihovu, ističe ona.
Ono što jeste zamisao i što je po njoj dobro od samog početka što se ta deca iz redovne populacije od malih nogu navikavaju da u njihovom okruženju postoje vršnjaci koji imaju određeni invaliditet ili oblik smetnje u razvoju.
– I da oni mogu i moraju da budu prihvaćeni. Učimo ih empatiji i želji da pomognu. Što je najvažnije da takva deca ne smeju da budu predmet poruge, ismevanja, odbacivanja a ponajmanje – vršnjačkog nasilja, navodi ona dobru stranu inluzivnog procesa u obrazovanju.
Na tom polju, po njenim rečima, uspeh nije izostao.
– Kada razgovarate sa njihovim učiteljima i nastavnicima oni najčešće ističu da su veći problem roditelji od same dece koja su po njihovim rečima „lepo prihvatili novog druga ili drugaricu” i da se „lepo uklapaju”. Činjenica je da jedan broj učenika sa smetnjama u razvoju zaista može da se školuje u redovnom sistemu obrazovanja uz određene mere stručne podrške koje su višestruke: od prilagođenog prilaza školi, adekvatnih učinica i toaleta, adekvatnih didaktičkih sredstava, nabraja dr Simić.
Ali, po njoj, nedostatak inkluzije je što nije određena granica ili donja crta koja deca mogu da pohađaju sistem redovnog obrazovanja.
– Deca sa izuzetno teškim ili kombinovanim smetnjama koja ne mogu da se uklope u redovan sistem zbog njihovog kliničkog stanja je bolje da idu u škole za decu sa smetnjama u razvoju jer zbog njihovog stanja specijalne škole mogu bolje da odgovore njhovim zahtevima nego redovne i pored najbolje volje. Njima treba mnogo specijalizovane didaktike ili nekom od njih ne odgovara školska učionica kao takva. Postoje deca koja ne mogu da sede u klupi ili traže svoj kutak za odvajanje, navodi ona primere.
Koncept inkluzije je ne da se prilagođava dete školi, već škola detetu.
– Teoretski to svuči lepo ali u praksi… Ne može baš svaka škola da se u potpunosti prilagodi svakom detetu. Takođe same grupe dece sa smetnjama u razvoju su poprilično heterogene – i za svu tu decu samo podrška i pomoć nije ista za svakoga. Ona zahtevaju različit raspored u učionici, različitu didaktiku, različit pristup… Obzirom da su kod nas u redovnim školama odeljenja već preko 30 učenika to je već samo po sebi zahtevno za učitelje i nastavnike u procesu redovnog obrazovanja. Oni, moraju da se posebno posvete detetu sa smetnjama u razvoju, onda onoj prosečnoj većini učenika a potom da rade i sa nadarenim đacima, podseća dr Simić.
U slučaju inkluzije nastavnici i učitelji u redovno procesu obrazovanja bi morali da imaju osnovna, bazična znanja o svim vrstama hendikepa a svaki je drugačiji, kako bi mogli da rade sa tom decom. Da ponešto zna: i o slepima i slabovidima, i o gluvima i nagluvima, telesnim invalidtetima, intelektualno oštećenima, osobama sa problemima u ponašanju…
Kadrovi iz redovnog obrazovanja ističe da je za njih mnogo i redovnih učenika, admisnistracije i da jedan čovek na sve ove zahteve istivremeno ne može da odgovori.
Jeste teško i prezahtveno slaže se i naša sagovornica.
Zakon je predvideo u inkluziji u obrazovanju asistente lične i pedagoške ali oni nisu u praksi baš „tako dostupni”.
– To je veliko rasterećenje za učitelje i nastavnike u procesu obrazovanja ali takvih asistenata u školama kod nas ima veoma malo. Takođe, novčana sredstva koja se izdvajaju za te ljude su baš mala, tako da mnogi nisu motivisani da preuzmu brigu oko deteta sa smetnjama u razvoju za tako mali novac. Neki roditelji, koji su u mogućnosti, su se snalazili pa su i samo dodavali sredstva iz svog džepa na ona predviđena, ali veliki broj njih nije bio tih materijalnih mogućnosti, napominje ona.
Rešenje bi bilo, a o tome se pričalo od samog uvođenja inkluzije u redovne škole ali niakda nije zaživelo, da sve redovne škole dobiju defektologe kao stručne saradnike, kao što već imaju pedagoge i psihologe.
Resursni centar za asistivnu tehnologiju i specijalizovanu didaktiku
Kragujevačka Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vukašin Marković” je i regionalni resursni centar koji obezbeđuje svu neophodnu asistivnu tehnologiju i specijalizovanu didaktiku za učenike za smetnjama u razvoju koji su uključeni u proces inkluzivnog obrazovanja u redovnim osnovnim i srednjim školama.
– Nastavnici i roditelje učenika osnovnih i srednjih škola sada mogu da se obrate nama kao resursnom centru i zatraže dodatnu podršku. Ona se sastoji u tome da naši defektolozi odlaze u redovne škole, procene kakav vid tehiloške podrške je detetu potreban da bi bolje napredovao u učenju i savlađivanju nastavnog plana i programa, i odrede šta mu je neophodno od didaktičkih pomagala. Mi potom tu didaktiku ustupamo školi za potrebe tog ili tih učenika i ona je dobija na korišćenje, ističe dr Tatjana Simić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
