„Plenumaši“ i „parlamentarci“

Sve organizacije u svojim programima ističu da su posvećeni rešavanju problema na univerzitetima, pre svega reformi visokog školstva, ali i poboljšanju studentskog standarda i organizovanju društvenog života akademaca.

U stvarnosti, ako izuzmemo strukovna udruženja, najveći broj ovih organizacija smatra se bazom za partijske kadrove i neka vrsta ulaznice u visoku politiku.

Uloga nekada uticajnog Saveza studenata Beograda (SSB), koji je doduše i dalje opterećen bremenom da je režimski, jer se finansira iz državnog budžeta, poslednjih godina je skrajnuta, a ta organizacija danas se najvećim delom bavi poboljšanjem studentskog standarda. I Studentska unija, koja je bila na neki način „protivteža“ SSB-u i koja je u javnosti bila prepoznatljiva po aktivnostima vezanim za reformu visokog obrazovanja, takođe je izgubila uticaj na fakultetima i univerzitetima. Ključnu ulogu u studentskom organizovanju dobili su studentski parlamenti, kao institucionalna tela prepoznata Zakonom o visokom obrazovanju.

Parlamenti su, između ostalog, dobili ovlašćenja da delegiraju predstavnike studenata u fakultetska i univerzitetska tela, koji imaju pravo glasa o svim pitanjima koja se tiču studenata, kvaliteta nastave i sprovođenja reforme. Princip da svaki student ima pravo da bira i bude izabran u studentski parlament trebalo je da obezbedi autentične predstavnike studentske populacije.

Partijsko bojno polje

Pokazalo se, međutim, da su studentski parlamenti postali „bojno polje“ za političke partije, i to već od osnivanja prvog saziva parlamenta na Beogradskom univerzitetu 2007. godine. Prvi predsednik bio je član DSS-a (danas je predsednik omladine te stranke), a oni koji su ga optuživali zbog stranačkog angažmana, ubrzo su prešli u suprotni tabor – DS i LDP.

– Sve studentske organizacije su politički profilisane. One su na neki način gnezda iz kojih će da se na kraju ispiliti bar neki omladinski rukovodioci. S druge strane, postoje studentski parlamenti koji bi trebalo da objedinjuju sve vrste studentskih organizacija i interese studenata, u odnosu na pojedine fakultete i univerzitete, ali se i u parlamentima preslikavaju odnosi političke moći između pojedinih studentskih organizacija – kaže Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Uspešnije studentske organizacije, dodaje Rajić, bolje organizuju svoje članove da izađu na izbore i dobiju većinu u parlamentu, a ta većina onda sprovodi politiku koju inače sprovodi određena organizacija.

– Sa te tačke su i studentski parlamenti za jedan broj studenata (češće rukovodilaca, nego običnih članova) neka vrsta mrestilišta za budući politički kadar. Istovremeno, tu pliva i jedna, ne baš mala gomila onih koji se iskreno uključuju u sve to i koji imaju želju da se bore za interese studenata. Oni koji dospeju do SKONUS-a ili postanu studenti prodekani i studenti prorektori, sa određenim izuzecima, na kraju postanu bliži nastavnom kadru na fakultetima i univerzitetima – ističe Rajić.

Preskakanje „baze“

Ovakav „recept za uspeh“ u poslednje vreme je donekle modifikovan. Kako saznajemo od samih studenata, na putu do čelnih mesta u parlamentu sada se preskače članstvo u određenoj studentskoj organizaciji, a tu funkciju najlakše obezbeđuje partijska knjižica. Naši izvori tvrde da su parlamenti, pre svega na Beogradskom univerzitetu, sada više nego ranije pod kontrolom političkih stranaka (konkretno DS-a u Beogradu).

I članovi Plenuma Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su nedavno blokirali nastavu na toj visokoškolskoj ustanovi, takođe navode da su članovi Studentskog parlamenta BU u najvećem broju iz podmladaka političkih stranaka.

– Cinično je da plenum iznosi takve optužbe, kada je poznato da su u blokadi Filozofskog fakulteta učestvovale političke organizacije. Ne treba generalizovati stvari zbog dva-tri čoveka koji su bili članovi političkih partija i nečega što je bilo prisutno na početku formiranja studentskih parlamenata. Podsećam da parlamenti postoje poslednjih pet godina i naravno da ima problema u funkcionisanju – kaže Miša Živić, predsednik Studentske konferencije univerziteta Srbije (SKONUS), krovne organizacije koja okuplja predstavnike parlamenata na svim univerzitetima u Srbiji.

Živić kaže da je „siguran da u većini parlamenata nema nijednog stranačkog funkcionera“ i da nije u redu generalizacijama koje su nasleđe iz prošlosti ocenjivati rad 120 studentskih parlamenata u Srbiji. On tvrdi da su studenti sve više svesni svoje uloge u upravljanju univerzitetima i da se na većini visokoškolskih ustanova izbori za parlamente sprovode „na najkorektniji način“.

Predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu Sima Avramović smatra da politička energija mladih ljudi može da bude pozitivna, jer „pokreće žabokrečinu, koju godine i etablišment po pravilu postavljaju“, ali da je najvažnije da ta energija bude „pozitivno orijentisana, izvorna i da ne bude zloupotrebljena“.

– Uvek je bilo zloupotrebe studentske energije, ali čini se da se to ne može lako otkloniti. Pitanje je do koje mere je studentska populacija kao celina u stanju da prepozna manipulisanje iz političkih interesa delovima studentske populacije. I tu mi se čini da se prilično zrelo postavilo studentsko telo Univerziteta u Beogradu prilikom poslednjih protesta, jer je velika većina studenata prepoznala da njihov interes nije dugotrajni štrajk blokadom nastave, nego da se neki legitimni ciljevi mogu postizati i na drugi način – ističe Avramović.

Nezainteresovani studenti

Članovi Plenuma, međutim, smatraju da je izostanak podrške blokadi „posledica apatije, beznađa i pasivnosti većine studentske populacije po pitanju bilo čega“, a time i Ljubiša Rajić objašnjava nezainteresovanost studenata da masovnije izađu kada biraju svoje predstavnike. Prema njegovim rečima, najveći broj studenata smatra da se ništa ne može promeniti, ne vide svrhu ni u čemu, a sa suprotne strane imaju ogroman broj profesora, koje ne zanima ništa sem plate i koji nisu voljni da razgovaraju sa studentima.

Predstavnici Plenuma sa Filozofskog i Ljubiša Rajić su saglasni da studenti na Univerzitetu nemaju pravog sagovornika. Na taj zaključak navode i nedavne izjave rukovodećih organa ne samo tog fakulteta, nego i Rektorata da je „univerzitet institucija i kao takva jedino može da pregovara sa zvaničnim studentskim predstavnicima“.

– Ne treba steći utisak da je u poslednjim protestima uprava Univerziteta u Beogradu i pojedinih fakulteta bila konfrontirana sa svojim studentima. Upravo obrnuto. Tu je postojala konfrontacija između izrazite manjine i ogromne većine studenata. Pogrešno je sagledavati poslednja zbivanja kao svrstavanje profesora protiv studenata, bilo na Univerzitetu, bilo na fakultetima. Univerzitet je želeo da zaštiti interes većine studenata koji su želeli nastavu i legitimno izražavanje svojih zahteva – napominje Sima Avramović.

„Plenumaši“ i „parlamentarci“ se slažu bar u jednom: da se studentski glas vrlo često ne čuje i da akademci prilikom glasanja u fakultetskim i univerzitetskim organima često budu preglasani.

– Razlike postoje od institucije do institucije, ali mi smo na Savetu Univerziteta u Beogradu često uspevali da donesemo neke važne odluke zahvaljujući studentima. Oni su bili najredovniji i često činili kvorum. Takođe, često su iznosili divergentne stavove i to je imalo odgovarajući eho. Glas studenata, bez obzira na njihovu brojnost, koja nije prevalentna, itekako dopire do tela koja odlučuju na Univerzitetu. To je zbog toga što su često zaista u pravu, a ponekad jer se svesno želi izbeći konfrontacija kojoj su studenti skloni po svojoj prirodi, temperamentu i godinama, pa se onda prave čak i veći ustupci nego što bi to neki akademski uzusi nalagali – objašnjava Sima Avramović.

Ulazak u politiku

Nema sumnje da funkcioneri političkih stranaka i njihovih podmladaka univerzitet vide kao poligon za dokazivanje i napredovanje unutar stranačke hijerarhije, ali i regrutovanje budućih glasača. U istoriji univerziteta toga je uvek bilo. Lideri studentskih organizacija i vođe studentskih protesta su, gotovo bez izuzetka, ušli u politiku.

Ono što, međutim, treba da zabrine i sadašnje i buduće lidere jeste činjenica da studentski aktivizam opada, a najveći broj studentske populacije nije zainteresovan da u tome učestvuje. Bilo da ne vide izlaz iz trenutne situacije, bilo da ne veruju svojim predstavnicima.

Da studenti nemaju poverenja u parlamente svedoče i rezultati ozbiljnih istraživanja. Da nemaju poverenje u direktnu demokratiju imali smo priliku nedavno da se uverimo prilikom blokade Filozofskog. Zvanični predstavnici akademaca nade polažu u zakon o studentskom organizovanju, koji bi, prema njihovim rečima, trebalo da ponudi model koji će stimulativno delovati na studentski aktivizam. Da li će tako i biti imaćemo priliku da vidimo kada predlog zakona bude završen, ako se u međuvremenu tvorci tog zakona ponovo ne posvađaju zbog ličnih, partijskih ili kakvih god drugih interesa.

Prof. Ljubiša Rajić: Kao za izbor mis sveta

– Čini mi se da nemamo suštinski nijednu organizaciju koja u punoj meri zastupa interese studenata, jer se to vidi i po tome što studentski predstavnici na sastancima sa onima koji predstavljaju univerzitet i vladu, vrlo retko imaju mišljenje koje odudara od rukovodstva. I kad iznose mišljenja, uglavnom su to lepe želje, kao kad se bira mis sveta, pa ona kaže da se zalaže za mir u svetu.

Iskustvo Oksford juniona

Predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu Sima Avramović kaže da je nesporno da višestranačje sve više ulazi na fakultete, ali da se studenti međusobno ne polarizuju uvek na nekim političkim bekgraundima.

– Studenti su po svojoj prirodi politička bića. Najveći broj studenata, pogotovo na društvenim fakultetima, podsvesno, a mnogi i svesno, sebe vide kao buduće lidere u svojoj zemlji. To je nešto što je očekivano i karakteristično i za druge zemlje. Nedavno sam bio u Oksfordu i kolega me odveo na mesto (Oksford junion) gde se studenti pripremaju za različite simulacije pravnih postupaka. Rekao mi je: „Sada vidiš buduće engleske političare, odavde se regrutuje krem buduće političke elite“ – ističe Avramović.