Plovidba Dunavom nizvodno od Beograda – avantura rizikovanja i preživljavanja

Ako krenete iz Beograd nizvodno Dunavom, sve dok se prostire teritorija Republike Srbije, možete doživeti tušta i tma uzbuđenja. U mladosti mi se urezala plovidba takozvanom „raketom“ (hidrogliserom) po Dunavu do Kladova. U nekim kasnijim godinama sam prolazio delove te maršrute kopnom, ali nikad u celini. Rekoh sebi da je došlo vreme za ovu avanturu.

Paradajz ada i Bela stena

Predstaviću vam prvo Paradajz adu, koja se može videti sa Ade Huje.

Za ovo najnovije dunavsko ostrvo kraj Beograda malo ko zna. Ime je dobilo po uzroku svog postanka.

Naime, na Ratnom ostrvu, čim malo uđete sa Lida u njegovu unutrašnjost, možete videti, pored tragova divljih svinja, koje preplivavaju sa leve obale Dunava, i brojne plantaže.

Sklizavanjem zrnevlja paradajza u reku i njihovim taloženjem nekoliko kilometara istočnije nastala je Paradajz ada. Na njoj već imate sređenu plažu, teren za odbojku na pesku i jedan bar.

No, još uvek nema organizovanog prevoza do tamo. Sasvim je drugačija priča sa Belom stenom, čuvenom dunavskom plažom Beograđana i Pančevaca. Do nje se stiže plovidbom Dunavom ili kopnom sa banatske strane.

Iako je dunavska voda brza i treba biti s njom oprezan, u toplim danima sve veći broj kupača zauzima ovde busiju, ne samo vikendom.

Sledeća stanica mi je obala Vinče. Iza desetak splavova i restorana nalazi se brežuljak i na njemu čuveno arheološko nalazište, vezano za civilizaciju iz doba neolita.

Neki je zovu Vinčanska, a drugi – Dunavska. Jeste da i Beč ima originalno ime po ovoj civilizaciji, no mi s ponosom ističemo da se njen centar nalazio na teritoriji naše zemlje.

Na nalazištu je i muzej gde će vas dočekati bradati kustos koji izgledom podseća kao da je i iz tog doba koje veliča kao superiorno u odnosu na ovo naše.

Lako je bilo Vinčancima kada nisu imali posla sa toliko poroka. A nisu im ni pretili „lokdaunom“ zbog povećanih cifara.

O nepoznavanju političkih lidera da i ne govorimo. Na levoj dunavskoj obali, otprilike preko puta Vinče je selo Ivanovo sa svojim prirodim rezervatom. Tu na obali reke nailazimo na „ribarske straže“, a nešto dalje na splav-restoran „Kod Crnog“ gde je sveža riba i riblja čorba samo jedan od specijaliteta.

E, sledeće iskrcavanje mi je u Grockoj.

Ova najistočnija beogradska opština može da se podiči sa nekoliko restorana od kojih su najpoznatiji „Vinogradi“ sa kojih se pruža predivna panorama.

Kažu da je ovde katkad dolazio i „najveći sin naroda i narodnosti“, a danas neki novi političari – helikopterom.

Inače, ovde se priređuju svakog leta i Gročanske svečanosti kada se centar ove beogradske opštine baš ispuni ljudstvom. Hoće li korona i dalje da preti kao što su razni zapretili njoj?

Na lepom zelenom…

Nakon Grocke preduzimam nešto dužu plovidbu. Dunav je plave boje samo iz daljine.

Izbliza je zelen.

Neki kažu da je sivkast.

Dok moja barka seče njegovu površinu, nikada ne bih pomislio da je opasan.

No, poznajem ne jednu ljudsku sudbinu koja je skončala u njegovoj utrobi. Da odagnam nelagodu, odlučujem da pevam.

Ne bih da pevam „još malo“ nego dok me noge i vetrovi nose.

Prisećam se raznih pesama, vrhunske i primenjene lirike, posvećenih Dunavu, pa, ipak, zapevam tiho, gotovo bojažljivo starogradsku „Rastao sam pored Dunava“.

Sledeća stanica mi je Smederevo, jedna od starih srpskih prestonica.

Bila je to doduše kratko, u vreme despota Đurđa Brankovića, pre nego što je cela naša domovina pala u ruke Osmanlijskog carstva 1459.godine, tri godine pošto su Turci izgubili Bitku za Beograd od ujedinjene hrišćanske vojske na čelu sa Sibinjanin Jankom.

I sada se na smederevskoj obali Dunava belasa srednjovekovna tvrđava. Navodno je njene zidare terorisala žena Despota Đurđa – Irina, koju je narod prozvao Prokleta Jerina.

Ali, tvrđava ostade… S druge strane Dunava nalazi se nalazi najjužniji banatski i vojvođanski grad -Kovin.

U njegovom centru prava je pustinja, nema ni desetoro ljudi u kasnim popodnevnim satima. Valjda zato što je leto. Kako li je tu zimi? To me podseti da je vreme za sladoled i uzimam u jednoj poslastičarnici takav da ću ga pamtiti.

Opet se upuštam u malo dužu plovidbu. Stajem na banatskoj strani preko puta tvrđave Ram. Tu se kanal Dunav-Tisa-Dunav (DTD) uliva u Dunav kod Banatske Palanke.

Na doku se priprema skela za prevoz ljudi na srbijansku stranu. Tu je otvoreno nekoliko kafana gde može da se pojede dobra riblja čorba i popije špricer. Desetak kilometara severnije je Bela Crkva, gradić sa dvadesetak nacija i devet jezera, ali posetu njoj odlažem za neki drugi put.

Ovde se Dunav prilično širi a na istoku se vidi i rumunska obala sa obroncima Karpata. Nedaleko od Banatske Palanke je kamp, nešto dalje vide se sojenice i, čak, vetrenjače.

Pun utisaka odlučujem da uzmem privatni smeštaj i počinem. Duvanje letnjeg vetra i šum reke, nedaleko od mog konaka, ne ometa mi san.

Sutradan prelazim u drugo, ozbiljnije plovilo, s iskusnijim krmarošom. Nastavljamo na istok. Uskoro rečni tok postaje državna granica između Srbije i Rumunije.

Jedne od retkih zemalja u našem susedstvu sa kojom nikada nismo ratovali. S obzirom da sada brže napredujemo, uskoro nam se na našoj obali ukazuje Veliko Gradište.

Ova nekada varošica sada sve više prerasta u grad. Sve je više zgrada i brzih kola, modernih prodavnica i kafića.

A broj ljudi na ulicama je u zenitu leti. Zbog gastarbajtera, ali i turista.

Na samo nekoliko kilometara od centra grada nalazi se čuveno letovalište – Srerbno jezero, sa dovoljno smeštajnih kapaciteta i zabavnih sadržaja. Blizu Gradišta je i Kostolac, podunavsko mesto sa bogatom mikro-istorijom.

A nadomak njega čuveni Viminacium, prestonica rimske provincije Mezije. Tu će vas možda iznenaditi skelet jednog mamuta – ženke, poručujući kakve su sve zverke obitavale na ovim prostorima, dok nismo svi postali splačine.

Deponije na reci

Od Gradišta do Kladova ide takozvana Dunavska magistrala.

Ja, ipak, još nastavljam brodićem.

Svaki čas mi se u ruci smenjuju foto aparat i kamera.

Na mobilni kao sredstvo snimanja sam gotovo i zaboravio. Zanimljivih prizora na reci je napretek, ali i manje prijatnih.

Na primer, gotovo kod svakog grada sa naše strane nailazim na svojevrsnu deponiju smeća na reci.

Potpaljivanje baš i nije moguće, jer dim na vodi postoji samo u pesmi grupe Deep Purple. Ogorčenje mi raste prema ljudskom rodu dok u vodi nazirem ribe, a nad rekom poneku pticu. Mizantropiju mi leči jedan saputnik anegdotama o alasima.

Sledeća stanica mi je Golubac.

Tu se Dunav širi i podseća na morsko prostranstvo.

Najpoznatija građevina je Golubačka tvrđava i kroz nju prolazi asfaltni put.

Odmah tu počinje Đerdapska klisura, verovatnija najveći i najraskošniji kanjon na evropskom kontinentu.

Nastala je tektonskim razdvajanjem karpatskih visova u pradavninama.

Prirodne lepote ovog kraja su poznate i sa slika. Voda u ovom klancu mi deluje nekako opasnije.

No, ja mogu da razgledam stene, za razliku od lađara u pesmi „Lorelaj“, jer imam pouzdanog vozača.

Nacionalni park Đerdap velikim delom sa naše strane pokriva Miroč planina, koja se pominje u ciklusu pesama o Marku Kraljeviću.

Flora i fauna su tu veoma bogate, čak ima i risova, inače vrste u odumiranju.

U jednom trenutku na našoj obali ukazuje mi se s vode Trajanova tabla. U rimska vremena put je išao bliže vodi nego danas.

S rumunske strane ocrtava se veliki portret dakijskog vladara Mirče Decibela, uklesan u steni. Po legendi on se baš na tom mestu bacio u vodu kada je car Trajan pokorio njegovu Dakiju.

Rimski monarh, rodom iz Španije, najpre je hteo da načini most kod mesta gde je danas Hidrocentrala Đerdap, ali ga je rečna matica odnela.

Kasnije je uspešno sagradio most kod Kladova i preko njega prešao sa svojim legijama da bi osvojio do tad slobodnu balkansku teritoriju.

Pošto su se još tada romanizovali, naši severoistočni susedi sebe i danas zovu – Rimljanima. Ko je nama kriv kad nismo na vreme shvatili prednosti brendiranja?

Zatim se zaustavljamo kod arheološkog nalazišta Lepenski vir.

Tu se čuvaju tragovi neolitske civilizacije, još starije od one u Vinči.

Očigledno je ova reka bila rasadnik ljudskih naselja od pamtiveka.

Tu saznajem da su Lepenjani imali vrlo razvijenu trgovinu.

Sve stvoreno u balkanskim gudurama je iznošeno na dunavski bazar gde je dobijalo bolji izgled, patinu i cenu.

Plovimo dalje nizvodno i stižemo u Donji Milanovac, negdašnji Poreč.

Odavde je rodom Kapetan Miša Anastasijević.

Zato na ulazu u mesto nailazite na etno-motel sa njegovim imenom, a ispred tog objekta i na malu plažu.

Ovaj gradić je novoizgrađen sedamdesetih godina dvadesetog veka kada se građenjem „Đerdapa 1“ podigao nivo vode, pa je dobar deo varošice bio potopljen.

Iznad grada, na jednom od bregova širi se hotelski kompleks „Lepenski vir“ sa sportskim terenima. Tu stoga vrlo često odsedaju razne sportske ekipe na pripremama, a i đačke ekskurzije.

Posebnu lepotu mesta čini Porečka reka, to jest usek Dunava u naše kopno. Odlučujem da tu uzmem konak. Pozdravljam se sa mojim drugim plovilom i njegovim kapetanom, koji se vraćaju sutra nazad, uzvodno.

Dok ću ja dalje na istok. Ipak se odlučujem da idem kopnenim putem, jer procenjujem da ću tako više sagledati okoliš. Uživam u noći punoj zvezda čiji sjaj pada na reku.

Srpski Bermudski trougao

S jutarnjim zracima nastavljam put lokalnim busem iz koga izlazim u Tekiji, ribarskoj varošici sa plažom. Tu srećem neke italijanske i francuske turiste.

Prvi put su u ovim krajevima i fascinirani su prirodom, hranom i gostoprimstvom domaćina. Malo ih uvodim u priču o istoriji ovih krajeva, pažljivo me slušaju. Veliki klanac iz visine deluje potpuno fascinantno.

Na jednom mestu se reka maksimalno sužava da bi se naglo proširila, a dubina Dunava je najveća duž njegovog toka, 108 metara.

Ne znam kako izgleda Bermudski trougao, ali ovo mesto mi izgleda potpuno zloslutno za plovidbu. Kao da se sama priroda tome protivi.

Stižem do Đerdapa 1. Hidrocentralu su gradile sedamdesetih godina 20. veka dve socijalističke države zbog svojih energetskih potreba.

Osim elektrosnabdevanja ovaj lokalitet je posetilište mnogih ekspedicija i đačkih ekskurzija. Međutim, zanemaruju tragove rimskog vojnog logora Dijana iz 1. veka nove ere, koji se nalazi na manje od kilometra udaljenosti od ogromne zgrade Đerdapa 1. Na tom arheološkom nalazištu pronalazim svega nekoliko arheologa i čuvara.

Nedaleko posle izlaska iz Đerdapske klisure otvara se prostrana dolina u kojoj se svilo Kladovo. Tu se završava Dunavska magistrala.

U njemu valja obići tvrđavu Fetislam na obali i Rimski muzej u gradu. Sami Kladovljani su ponosni na svoju dunavsku plažu. U mestu ima više smeštajnih objekata od kojih je najpoznatiji desetospratni hotel „Đerdap“.

U njemu takođe često odsedaju poslovne delegacije i sportske ekipe. Nedaleko od njega je sportska hala, a na keju ispred njega turiste čeka brod za prevoz po Dunavu.

Sa rumunske strane prostire se znatno veći grad – Turnu Severin. U njemu su se iksrcali sa svoje lađe Holencolerni pre nego što su zasnovali svoju dinastiju u Rumuniji sredinom 19. veka.

Njihov izdanak je i naša kraljica Marija Karađorđević. Tu odlučujem da stavim tačku na ovo putovanje.

Iako se dalje drumskim saobraćajem može pratiti naša trasa Dunava sve do Đerdapa 2, koji je bliži tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske, po mom osećaju ovde je logični zavšetak te maršrute koju bih nazvao: Dunavom kroz Srbiju – nizvodno.

Ako planirate istim ovim putem i ovim prevoznim sredstvima, kao ja, preporučujem vam, ipak, psihofizičke pripreme, jer ovo jeste jedna vrsta preživljavanja i rizikovanja.

No, morate pratiti i vremensku prognozu. Ja sam birao dane bez padavina usred leta…

Tekst je deo projekta škole novinarstva „Uči sa Danasom“. Projekat se sufinansira iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i ingfromisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavive organa koji je dodelio sredstva.