Po ko zna koji put na balkonu: Kako je protekao doček košarkaša i basketaša?

Više od sat vremena pre zakazanog pojavljivanja vicešampiona sveta u košarci ispred čuvenog balkona se okupilo, sigurno jedno hiljadu i po ljudi, a taj broj je rastao iz minuta u minut.

Košarkaši su bili zvezde ove večeri jer bakset 3×3 još uvek nije tako prestižan i popularan sport, a Novak Đoković je bio iznenađenje večeri pa se većina ljudi ispred Skupštine grada pitala „Hoće li Nole zaista doći?“

Buka je bila zaglušujuća i nesnosna, bar onima blizu balkona, zvuk plastičnih truba se mešao sa agresivnim zvukom haus muzike koja i nije baš prikladna za ovakve događaje, al’ dobro, davno je prošlo vreme „Igra rok ne rol cela Jugoslavija“, a „Igraj i pobedi“ su verovatno čuvali za izlazak košarkaša kad krene najveće loženje.

A košarkaši nikako da izađu na balkon, to se mnogo odužilo, nevidljivi glas je građane često pozivao na dizanje ruku, mahanje zastavama i vikanje, kao da se uplašio da ne odu kući.

„Idem na dočeke sportista još od pre nego sam prohodala i zasad je ovaj ubedljivo najdosadniji“, nezadovoljno je rekla jedna devojka.

Dosadu su razbili nestašni momci sa bakljama i topovskim udarima, ali oni su situaciju napravili samo gorom, nije moglo da se diše od baruta a varnice od baklji su padale po odeći i pekle kožu ljudima. Od glasnoće topovskih udara nekome je moglo srce da otkine.

Negde u tom trenutku je krenulo da se ori „Igraj i pobedi, ponosno se vrati ponesi kući zlato što se zlati.“

Ta uzavrela atmosfera je bila znak da će se konačno desiti ono zbog čega smo svi tu došli, basketaši i košarkaši će izaći na balkon a možda se i Nole pojavi.

Usledio je nastup dečijeg hora koji je pevao himnu „Bože pravde“, još uvek ništa od sportista. Nakon njih kultni rep sastav Beogradski sindikat je izašao na balkon da izvede svoju najkomercijalniju pesmu „Balada disidenta“.

„Aman bre hoće li više ovi“, nezadovoljno je uzviknuo jedan stariji gospodin.

Odmah je dobio odgovor, kao da su ga čuli, na video bimu ispod balkona pojavila se slika kojom je dominirao gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić, iza njega u svetlo plavim majicama bili su košarkaši i basketaši, od dima i gužve se nije dobro videlo ali čini se da se Šapić nekako nagurao u prvi plan. I nejga su nekad čekali na balkonu.

To je ono što boli u ovakvim situacijama, što kad osvojiš neku medalju u ovoj zemlji moraš da se rukiješ i ljubiš po tri puta sa političarima zbog kojih si ti kao sportista retka sreća koju ovaj narod ima.

Konačno je došao red da na balkon izađu sportisti, prvo su to bili basketaši, šampioni evrope po ko zna koji put, spiker ih je najavljivao jednog po jednog, zatim su na red došli košarkaši.

Najveći huk, galamu i delirujm u publici su izazvali Aleksa Avramović i Boriša Simanić.

Ono što uglavnom zvuči kao fraza ili metafora u Borišinom slučaju je istina, čovek je doslovno dao bubreg igrajući za reprezentaciju Srbije.
Aleksa Avramović je ukrao srca publike kao one silne lopte kojih se nakrao protiv najkvalitetnijih svetskih bekova, kada je izašao na balkon reakcija publike je bila takva da se zemlja zatresla od povika i aplauza.

Kapiten Bogdan Bogdanović je izašao na balkon poslednji i nekako odloženo, ljudi su se pitali „gde je Bogdan“, kad je izašao rekacija publike i nije bila gromoglasna kako se očekivalo, ali dobro, on je mnogo puta bio heroj, neka to sad pusti Aleksi.

Zvezde večeri su odjednom postale predgrupa kad se na balkonu sa trofejom US opena pojavio Novak Đoković posle svog 24. osvojenog grend slema. Da li i dalje ima dileme oko toga ko je najveći i najbolji teniser ikada?

Novak, skorman i narodski kao i uvek, je zaplako i zahvalio se košarkašima što su mu omogućili da bude deo ove njihove fešte.

Prosto čovek da ne poveruje, utisak je da građani ove male zemlje Srbije u kojoj, reklo bi se, gotovo ništa ne valja svake godine na balkonu dočekuju neke sportiste koji su ostvarili veliki uspeh.