Benjamin Netanjahu je verovatno najmanjkaviji premijer u istoriji Izraela. Njegove greške i mane u izobilju su razotkrivene u proteklih devet godina koliko je na vlasti. Kada je ušao u kampanju za reizbor, čak i njegovi simpatizeri i birači nisu krili gađenje prema njegovom narcisoidnom ponašanju i sramnim javnim istupima njegove supruge.
Iza Netanjahuovih ne baš pohvalnih ličnih karakteristika, Izrael je pod njegovom vladavinom konsolidovao svoju poziciju kao jedna od zemalja OECD sa najvećom nejednakošću. Netanjahu, najfanatičniji neoliberalni lider u izraelskoj istoriji, tražio je od skromne srednje klase da ga ponovo izabere uprkos rekordno visokim troškovima života, skupom stanovanju i stopom siromaštva od 21 odsto. Ipak, ponovo su ga izabrali.
Više od 180 generala i ratnih heroja, među njima Meir Dagan, jedan od najcenjenijih bivših šefova Mosada, izraelske obaveštajne službe, zajedno su istupili protiv reizbora čoveka koga su opisali kao pretnju po izraelsku bezbednost.
Ne morate biti bezbednosna ikona da biste videli kako Netanjahu spaljuje izraelske mostove sa međunarodnom zajednicom, naročito sa Sjedinjenim Državama, najneophodnijim saveznikom i mecenom Izraela. Ne samo da je otvoreno tražio da se sabotiraju razgovori američkog predsednika Baraka Obame sa Iranom, usklađujući sebe sa Obaminim republikanskim oponentima; dva dana pre izbora on je iznenada odstupio od rešenja o postojanju dve države, kamena temeljca vizije međunarodne zajednice za postizanje mira na Bliskom istoku.
Imajući sve ovo u vidu, zašto su izraelski birači nagradili Netanjahua trećim uzastopnim mandatom na mestu premijera (zaista, najkomotnija pobeda od njegovih prvih izbora 1996)? Sasvim jednostavno, ogromna većina Izraelaca slaže se sa Netanjahuom u jednom: mala zemlja koju okružuju neprijatelji, u haotičnom regionu propadajućih država te opakih neprijatelja poput Hamasa, Hezbolaha i sada Islamske države ne može sebi dozvoliti da vodi izbore na socioekonomskoj platformi kao da je mirno zapadnoevropsko vojvodstvo.
Patetični pokušaj Netanjahuovih oponenata da prebace kampanju na spiralu troškova života i visokih cena stanovanja vrlo lako je osujećen ovom ubedljivom porukom. Mora se, na kraju krajeva, osigurati život pre nego raditi na troškovima života.
Kao i njihov premijer, ova sve brojnija izborna jedinica ne veruje Arapima, uključujući i one koji su njihovi sugrađani. Liberalni Izraelci šokirani su Netanjahuovim upozorenjem na dan izbora: „Arapi glasaju u gomilama, u autobusima sa kojima su došli“.
Ali za njegove birače, koji oponašaju rasističke stranke krajnje desnice u Evropi, ovo je sasvim legitimna opaska. Nisu se oni prenerazili ni kada je Netanjahu odstupio od zalaganja za stvaranje palestinske države. Palestinci, pošto su odbijeni mirovni predlozi levičarskih vlada kao i najobuhvatniji američki mirovni predlog, takozvani Klintonovi parametri, čini se da postaju glasači ne baš zainteresovani za mir.
Oni se slažu sa Netanjahuom da je izraelsko povlačenje iz Gaze i samim tim uspon Hamasa dokazao da je svaki delić zemlje kojeg se odrekne Izrael predodređen da se pretvori u bazu za lansiranje raketa protiv njega.
Postoji, međutim, još jedan razlog za pobedu Netanjahua. Propustio je da prizna da izraelski izbori nisu striktno politička stvar, te da su izraz aktuelnog Kulturkampfa u etničkom kaleidoskopu društva. Izraelski izbori su na neki način plemenski posao – ljudi glasaju na osnovu uspomena, verskih osećanja i grupnih žalbi.
Trenutna dominacija izraelske desnice pothranjena je rasprostranjenom čežnjom za jevrejskim korenima, duboko ukorenjenim strahom od Arapa i beskompromisnim nepoverenjem „sveta“, takozvane međunarodne zajednice, sa kojima Jevreji imaju viševekovne razmirice. Čežnja levice za mirom posmatra se kao naivna, ako ne i vežba političkog ludila (u svakom slučaju neoprostiva izdaja jevrejskog identiteta).
Netanjahu se pozicionirao kao magnet za strahove i komplekse šireg spektra ozlojeđenih birača, uključujući ruske imigrante, ortodoksne Jevreje, najtradicionalnije Izraelce i verske doseljenike. Bez obzira da li su motivisani plemenskim animozitetima, ideološkim odbijanjima mirovnog procesa ili kulturnog otuđenja od liberalnih elita, svako ko se oseća otuđen – etnički, kulturno ili društveno – pridružio se Netanjahuu kako bi porazio one leve koji su uzurpirali jevrejsku istoriju i izdali državu Izrael.
Postizanje rešenja o postojanju dve države biće težak zadatak, čak iako Izrael nije izričito glasao protiv. Zaista, nada da bi Netanjahuovi protivnici mogli da postignu napredak nije na mestu. Palestinci, na kraju krajeva, nikada nisu prihvatili nijedan mirovni predlog levice tokom svih ovih godina, a sadašnja fragmentirana palestinska politička scena – koju definišu slabost i neefikasnost PLO te opsesija Hamasa iracionalnom i samoporažavajućom ratnom opcijom – ne daje prostora za mnogo optimizma.
Ne može se očekivati da izraelska levica, nakon višegodišnje opozicije, odagna šifru izraelske zamršene politike i vodi zemlju u pravcu mirovnog sporazuma sa Palestincima. Ako Palestinci izbegnu tužnu sudbinu Kurda, najveće nacije u svetu bez svoje države, i ako se Izrael izvuče iz suicidnog puta ka državi aparthejda, obema stranama biće potreban svet da ih spasi od njih samih. Ali da li svet ima volje i mudrosti da deluje?
Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Potpredsednik je Međunarodnog centra za mir Toledo. Autor je knjige „Ožiljci rata, rane mira: izraelsko-arapska tragedija“
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
