Pobuna protiv raspoloživog modela životarenja

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (12)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Zagrebačka produkcija češće stavlja intelektualca u centar kino-zapleta, ali s malo pravih rezultata – bez obzira da li je reč o blagim kritičkim intencijama Vatroslava Mimice (stari revolucionar Mate Bakula, 1964, u „Prometeju s otoka Viševice“, nostalgično osvrnut na sve što nije pošlo za rukom ni njemu ni borbi za stvaranje novog sveta, mladi novinar Marko Požgaj, 1966, u „Ponedeljku ili utorku“, zagledan u bolna mesta života koji oko njega teče), ili o salonskoj etidi Zvonimira Berkovića („Rondo“, 1966, o Mladenu, Feđi i Nedi i piruetama privatnog vakuuma koji ih obavija poput bajkovite koprene). U Ljubljani stvari stoje još gore: od 1967. i „Na papirnatih avionih“ do 1979. i „Iskanja“ Matjaža Klopčića, ista nemoć i praznina; homo sapiens subjektivno mučen svakovrsnim sumnjama, oklevanjima i dilemama, ali biće koje, objektivno, nije više od živog ukrasa, pasivnog čovekolikog dekora u svom ambijentu i vremenu.

Naš Novi talas je, izgleda, umeo da zatalasa i sopstveni medij („aktivni film“ o kom piše Žika Bogdanović) i svoju publiku („gledalac-saučesnik“ Steve Majstorovića), jedino mu nije pošlo za rukom da duhovno razbudi svoje „uspavane lepotane i lepotice“, dramatis persone s ekrana… Ukratko, karakterni i problemski korpus intelektualca – na aktuelnom ili istorijskom horizontu – mora sačekati sledeće poglavlje; da mlađi sineasti, sedamdesetih, postave u fokus svog interesovanja dve personalne teme, dva tipa dramske ličnosti:

– jedno je mladi, instinktivni pobunjenik, očigledni potomak Džimija Barke i Pavlovićevog „Kad budem mrtav i beo“: u raznim varijantama (od „Buba u glavi“ Miše Radivojevića i „Mlad i zdrav ko ruža“ Joce Jovanovića iz 1971, preko Radivojevićevog „Bez“ iz 1972, do „Nacionalne klase“ iz 1979. Gorana Markovića, pa i kasnijih projekata, recimo „Poslednjeg kruga u Monci“ iz 1989. Aleksandra Boškovića), igra ga Dragan Nikolić, interpret originala iz 1967. godine;

– Drugo je pobunjeni intelektualac, u širokom karakternom rasponu od mikrobiologa Pavla (Dragan Nikolić) iz „Kičme“ (1975), „Vlatka Gilića, glumca Ivana Vasiljevića (Ljuba Tadić) iz „Mirisa poljskog cveća“ (1977) Srđana Karanovića, pedagoga Žarka (Bekim Fehmiu) iz „Specijalnog vaspitanja“ (1977) Markovića i kompozitora Vitomira Bezjaka (Rade Šerbedžija) iz „Bravo maestro“ (1978) Rajka Grlića, do pet rola Aleksandra Berčeka – novinara Malog iz „Mirisa…“, novinara Aleksandra iz Radivojevićevog „Kvara“ (1979), nastavnika Đorđa iz Markovićevog „Majstori, majstori“ (1980), rokera Slobodana iz Radivojevićevog „Dečka koji obećava“ (1981) i boema Ušketa iz Karanovićevog „Jagode u grlu“ (1985).

Tu se – unutar četiri sezone (1975-1978), kroz tri filma – motiv intelektualca i svesne pobune protiv raspoloživog modela životarenja, odjednom radikalizuje na otvoren i nezaobilazan način. Prvi put, protest pojedinca nije iskazan indirektno, kroz elemente drame koja ga iščekuje, nego direktno, kroz njegov stav, njegove reči i njegova dela.

U „Kičmi“ (1975), mladi naučnik – suočen sa fatalnim porastom zagađenja u životnom prostoru, ali istovremeno i u čovečjem duhu – odlučuje se na samoubistvo: odgovarajućim postupcima i instrumentima pretočit će svoju krv u staklene posude i ostaviti bližnjima kojima može zatrebati. Negativnu egzistencijalnu dijagnozu pokušava razrešiti ekstremnim no ljudski relevantnim stavom: ako već moram živeti besmisleno, možda mogu smisleno umreti?

U „Mirisu poljskog cveća“ (1977), glumac odbija da i dalje igra trivijalne role u svom braku, teatru i gradu, odlazi na reku, pod poznanika, da bi na šlepu potražio svež vazduh i duševnu promaju; vraća se, ali na kratko, onda opet odlazi, tačnije – iščezava neznano kuda.

U „Kvaru“ (1978), televizijski novinar okončava proces individualnog, socijalnog i profesionalnog osvešćivanja: sve što ga determiniše, znači – pritiska, jedno za drugim sklanja sa scene svog postojanja. „Popeli ste mi se na kurac!“ , ključna replika, karakterni i dramski krešendo zapleta, upućena je svima (direktno ili indirektno) za koje se činilo da sadrže po delić smisla koji mu nedostaje.

Tri radikalna poteza na šahovskoj tabli stvarnosne igre: otuda tri rezultata različitog značenja – i značaja. Nastavlja se