Pobune na (polu)periferiji kapitalizma

No, priče iz zbirke „Radnici i seljaci“ („Fabrika knjiga“, Beograd 2014) – među kojima se samo neke pojavljuju prvi put pred čitaocima – bave se nekadašnjom socijalističkom zajednicom tek periferno ili, bolje rečeno, posredstvom kontrasta: u glavnom fokusu ipak je sadašnjica u kojoj živimo, a ona je pre svega određena urušavanjem nekadašnjeg (političkog, kulturnog, društvenog i ostalog) nasleđa ratovima i tranzicijom koja je im je usledila, i iz koje se čini da nikada nećemo izaći.

Gde su u svemu tome radnici i seljaci? Pa… oni su uglavnom ostali zaboravljeni u boljem delu naše prošlosti, kao i poštena inteligencija, u naslovu ironično izostavljena iz stare floskule; na sceni su ih sada smenili likovi drugačijih zaleđina i provenijencija. Mogao bi nas, takođe, iznenaditi i podnaslov ove knjige, budući da Viktor Ivančić svoje priče žanrovski određuje kao eseje. Prisetimo li se, međutim, da je Ivančić i u svojim kolumnističkim tekstovima i te kako sklon žanrovskoj hibridizaciji, te da je izvorno značenje reči esej u stvari ogled i pokušaj, dobijamo prilično zanimljivu uputnicu za čitanje: i formalno i tematski ove priče ne predstavljaju ništa drugo do okušavanje mogućnosti pobune. Utoliko je i očiglednija i jasnija Ivančićeva namera da smesti svoje junake u konkretno postavljene istorijske okolnosti i p(r)okaže ne bilo koje, već upravo one društvene mehanizme koji su bili i ostali dominantni na prostoru bivše Jugoslavije u poslednjih dvadesetak godina.

Svih osam priča izgrađeno je, u suštini, na istom zapletu: pojedinac (sam ili sa drugima) diže pobunu protiv represivnog sistema koji ga tlači i pritom po pravilu strada. Bez ikakvih moralnih skrupula i bez tobožnje političke korektnosti – jer, kako tvrdi jedan od njih, „postoji i ta opcija da se ne radi o promjeni svijeta na bolje, nego o promjeni svijeta i točka“ – ovi junaci pribegavaju otvorenom nasilju kako bi postali slobodni i u takvoj iznenadnoj provali pravde u inače cinični svet bez izuzetka dobijaju čitaočeve simpatije.

Okosnicu knjige čine tri priče, tri „poglavlja zajedničke povesti“ (Kiš), iz splitskog ratnog logora „Lora“, okupljene nadnaslovom „Lora pro nobis“ – u kojem odzvanja stih iz molitve „Ave Maria“ – koje nisu stavljene jedna za drugom već su tobože nehajno „razbacane“ po knjizi. NJihov je raspored, pri tome, veoma rečit: kao što one prožimaju ovu zbirku, tako je sveprožimajuća i kultura zločina koja postepeno popunjava sve pore društva. Početak Ivančićevog jevanđelja bi tako mogao da glasi: U početku (tranzicije) beše zločin. Doista, ove priče nam, svaka iz različite perspektive, obelodanjuju da su „građanski“ ratovi praktično bili vođeni u svrhe stvaranja navodno na etnosu a zapravo na zločinu utemeljenih zajednica. Pri svemu je, međutim, mnogo važniji perverzni kontinuitet između onih i ovih godina, a kojeg nam autor brižljivo potcrtava stalnim preplitanjem vremenskih planova pripovesti. Traumatično iskustvo rata pokazuje se samo kao (nužno) sondiranje terena za nepodnošljivi užas življenja u neoliberalnom kapitalizmu. Drugim rečima, kako nam to gnomski i lapidarno biva saopšteno: „Samo se s biznisa zločina prelazi na zločin biznisa.“

I druge su priče, naravno, i te kako aktuelni i ubitačni komentari savremenih prilika, ali nadasve i odlična književnost. Bilo da tematizuje nadzor, javno-privatna partnerstva, isleđivanje, bioetičke probleme, udomljene starce ili medijsko-marketinške mahinacije, Ivančić u svakom retku pokazuje zavidnu spisateljsku veštinu u kontroli pripovedanja, vođenju dijaloga, upotrebi žargona, esejizirajućim odeljcima i završnim poentama. Ne libi se, pritom, ni da se ponegde posluži ustaljenim žanrovskim matricama (npr. kriminalistički i policijski triler) niti fantastičnim motivima. No nikad suviše ili premalo; čitalac nikada ne gubi iz vida junakovu pobunu, koja ostaje u prvom planu.

Ne pristati na sveopšte održanje života, iliti životarenje, koje se besomučno propagira, nego uložiti u igru svoje i tuđe živote – rizičan i fatalan čin, ali odlučan u nepristajanju na tuđe prisvajanje vlastitog života, na otuđenje – u tome leži dubina pobune Ivančićevih likova. Oni tek svojom ili tuđom smrću uspevaju da se identitetski odrede i da je kao žrtvu ugrade u osmišljavanje novog poretka.

U svemu tome, rekli bismo na kraju, ne izostaje ni autorova naklonost. Ne samo da on, na prvom mestu, uopšte dopušta potlačenima da (pro)govore, nego na više mesta – koristeći se različitim strategijama i postupcima, no uvek suptilno ali efektno i nedvosmisleno: izazivanje duboke simpatije sa junacima (s one strane morala), korišćenje alter-ega (novinar u „Lauferu“ zove se Vibor Ivančić), eksplicitno komentarisanje, karakterizacija gotovo svih junaka i izvesnom „umetničkom crtom“ (zavisnik od čitanja, zaigrani istoričar, izuzetna moć imaginacije i slično) – Ivančić se svojom umetnošću pridružuje pobunjenicima, pri čemu najdirektnije uvlači i čitaoca, zahtevajući od njega solidarnu reakciju. U izvrsnom pasusu iz prve priče, „Ghost Reader“, u razgovoru protagoniste i kompromitovanog kolumniste iskrsava pitanje koje lebdi nad iskustvom čitanja cele knjige: „Pa što kanite učiniti?, U ovome momentu to nije pravo pitanje, Nego koje?, Pravo je pitanje što kanite učiniti vi?“