Počeci Danasa 1997. godine: Zašto je redakcija bila razočarana i šta je naš list još tada pisao o Lukašenku

Počeli su i dodaci lista. Najpre, Sport, a sledećih dana Zdravlje, Politika, Koktel, Televizija, Fenjer (po obrascu splitskog Feral tribjuna, urednik Slaviša Lekić), pa onda Kultura, Auto i Mediji. Što zbog nestašice papira, koja je veoma brzo počela da nas ugrožava, što zbog kvaliteta kojim nismo bili zadovoljni, neke dodatke smo ukinuli, neke proredili, nekima smanjili obim, neki su se autori umorili.

Posebna poslastica prvog broja bila su dva teksta autora iz inostranstva. Adam Mihnjik, poznati poljski intelektualac, publicista, jedan od vlasnika i glavni i odgovorni urednik najtiražnijeg dnevnika Gazeta Viborča, poslao nam je tekst o beloruskom lideru Aleksandru Lukašenku. Ovaj opsežan tekst „Sovjetski orao ili o paradoksima kolhoznog bonapartizma“ objavili smo u dva nastavka pod naslovima „Kad primitivni demagog proziva neprijatelja“ i „Vreme kad rep pokušava da maše psom“. Njegov ključni zaključak:

„Ne može se lako naslikati ideološki profil Lukašenka, jer je on po političkoj neodređenosti i retorici demagoških obećanja tipičan predstavnik populizma. Ipak, populizam postkomunističke epohe karakterišu naročite crte, kojima se razlikuje od populizma drugih epoha, jer je nastao na ruševinama totalitarnog sistema u kome je čovek – sam lišen svakog vlasništva – bio vlasništvo države. Taj populizam jeste politička praksa ljudi bez poverenja u privatno vlasništvo, koji žele da imaju u vlasništvu celu državu. Na mesto stare boljševičke nomenklature došao je Lukašenko i njegov ‘vertikalni’ aparat.“ ( 9. jun 1997)

Mihnjik nas je, čim je čuo ideju o pokretanju Danasa, odmah podržao i ponudio pomoć. Više puta bili smo u redakciji ovog varšavskog lista, odakle smo se vraćali obogaćeni izuzetnim idejama. I kasnije je Mihnjik pisao za Danas ili nam slao tekstove napisane za Gazetu Viborču. Nismo mogli drugačije da mu se odužimo, nego proglašavanjem za „prijatelja lista“.

Tekst nam je doneo i Dag Halvorsen, dugogodišnji dopisnik Norveškog i Danskog radija i specijalista za zbivanja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, naročito u Jugoslaviji. Povod mu je bila nedavna poseta Kosovu i razgovor s bivšim funkcionerom Mahmutom Bakalijem. Iznenadila ga je živost u Prištini, pa je primetio da je „postmoderno Kosovo simbol ne samo postkomunističkog već i postindustrijskog Balkana“. Esej završava ovim zaključcima:

„Svi mi pišemo o demagozima i autoritarnim liderima u postkomunističkom svetu, ali problem može biti i u tome da smo suočeni s jednom novom civilizacijom, jednim antimodernim načinom života, u kome preživljavaju samo najsnažniji. To je svakako antiteza našoj skandinavskoj državi blagostanja i kraj ideje progresa, koja je bila naša religija od sredine XIX veka. Živopisni bazar i ljupka deca mogu biti atrakcija za zapadne turiste. A standardi trećeg sveta osvajaju drugi svet, nadmećući se za mogući bakšiš bogatih ujaka sa Zapada.“ (9. jun 1997)

Zapažen intervju s režiserom Srđanom Dragojevićem napravila je Nataša B. Odalović, pod naslovom „Loš film je apologija kriminala“, a Željko Hubač je napisao kritiku predstave Kruševačkog pozorišta „Hasanaginica“ Ljubomira Simovića u režiji Ljuboslava Majere s naslovom „Prstom u srce“.

Iako nismo imali novca ni za simbolične honorare, iz mnogih zemalja se javljaju kolege i šalju tekstove: Alma Midžić-Šoštarič iz Londona, Milovan Jauković iz Johanesburga, Vojislav Vujović iz Beča, Gordana Logar iz Vašingtona, Milan Lazarević iz Praga, Nenad Briski iz Berlina, Bojana Živkov iz Ljubljane, Tatjana Tagirov iz Zagreba, Mladen Šipka iz Banjaluke. Javljaju se i prvi dopisnici iz zemlje: Boško Đukić iz Podgorice, Fljorin Keljmendi iz Prištine.

Za svakodnevnu rubriku „Dopisnica“ (po ideji Radivoja Cvetićanina), uz naslov „Srba nema ni u vicevima“ iz Sidneja javlja se Jugoslav Ćosić. Ova rubrika, koja je uglavnom gajila putopisne reportaže, postala je izuzetno popularna u to vreme izolacije, sankcija, viznog režima. U prvim godinama, najčešći autori su bili pisac i slikar Mileta Prodanović, advokat Miša Jovanović, novinari Nada Mijatović, Zoran M. Cvijić, Zoran Panović. Na osnovu tekstova u ovoj rubrici autori su objavili desetak knjiga.

Počeli smo da objavljujemo i dva ekskluzivna feljtona. Nakon pet godina ćutanja, general dr Vuk Obradović pisao je o vojnoj akciji JNA u Sloveniji i tajnoj misiji generala Veljka Kadijevića u Moskvi. Gotovo istom temom bavio se i pukovnik dr Vaso Predojević, koji je bio na visokim partijskim i komandnim dužnostima u JNA prilikom dramatičnog raspada zemlje. Bile su to njegove „Dnevničke beleške o raspadu Partije, Države i Armije“ iz kojih je kasnije nastala knjiga „U procepu“, koju je Dan Graf objavio. Prvi naslov „Slovenci su krivi za sve“, uzet je iz rasprave na sednici Predsedništva Komiteta organizacije SKJ u JNA u Beogradu, 6. januara 1990.

Sledećih dana, ličnim stavom se oglašava Slobodan Inić („Kako da Jugoslavija iziđe iz ‘pacovske rupe’: NESREĆA NA SAVEZNOM NIVOU“), Slovenac Ljubo Sirc, profesor i direktor Instituta za Balkan u Londonu i Desimir Tošić, publicista, dugogodišnji emigranti i borci za demokratizaciju Jugoslavije razgovarali su s Nadeždom Gaće pod naslovom „Ovde su se razvile nastrane ideje“, Slobodan Antonić je objašnjavao „U čemu je tajna Šešeljevog populizma: FATALNA PRIVLAČNOST JEDNOSTRANIH REŠENJA“, bivši ministar inostranih poslova Milivoje Maksić izneo je svoja „jeretička razmišljanja“ kroz tekst „Partnerstvo za mir ili nešto više: KISEONIK ZA SKOK ‘IZ PAKLA U RAJ'“, a Srđan Bogosavljević raspravljao o „Vlasti i opoziciji – liku u iskrivljenom ogledalu: KLATNO USPUT SRUŠILO ENTUZIJAZAM“.

Ipak, glavna tema, uz predsedničke izbore, bile su sankcije koje su sve više zagorčavale svakodnevni život građanima i sve veći pritisak iz sveta da se poštuju preuzete obaveze. O tome je govorio i naš redakcijski komentar pod naslovom „Zid nije srušen“:

„Posle rušenja Berlinskog zida na ovoj planeti ostaju još samo dva, svima poznata: Veliki kineski i mali zid spoljnih sankcija prema Jugoslaviji. Odluka američkog predsednika Klintona da za još šest meseci produži takozvani spoljni zid sankcija prema Beogradu nije iznenađenje ni za koga, mada je bilo i drugačijih nadanja.

Nedavna poseta američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt Beogradu jasno je stavila do znanja šta zapravo Vašington očekuje od Jugoslavije, odnosno direktno od predsednika Miloševića kao potpisnika sporazuma iz Dejtona. Poruka glasi: puna saradnja sa sudom u Hagu (znači izručenje optuženih za ratne zločine), rešavanje problema Kosova i dalja demokratizacija političkih i društvenih prilika u Jugoslaviji i Srbiji.

U Beogradu, gospođa Olbrajt nije dobila pozitivan odgovor. Čak su neki stavovi zvaničnog Beograda i zaoštreni. Javno se saopštava da Ustav SR Jugoslavije ne dozvoljava ekstradiciju, pa neće ni biti puta za Hag onih koje tamo očito željno očekuju ne samo Amerikanci. Što se tiče Kosova, poruka je upućena s najvišeg mesta (bar formalno) od predsednika ove države Zorana Lilića koji kaže da se Albanci kojima se ovde ne sviđa mogu preseliti u Albaniju.

Kako se ovde zamišlja demokratizacija, postaje jasno kad se ima u vidu uporno izbegavanje okruglog stola vlasti i opozicije, zahtev da se naredni predsednik savezne države bira direktno na tajnim opštim izborima, najava stvaranja novih izbornih okruga, ovakvo ili onakvo pritiskanje Crne Gore…

Pokušaj da se pokaže da spoljni zid sankcija prodajom PTT stranim firmama ne postoji, jednostavno „ne pije vodu“. Nije se došlo do stranog kapitala jer to spoljni zid sankcija ne dozvoljava, već se počelo s rasprodajom državne imovine da bi se, zbog već jasnih razloga, na bilo kakav način došlo do gotovog novca.

Predsednik Klinton je jasno najavio da bez ispunjenja zahteva međunarodne zajednice spoljni zid sankcija prema Jugoslaviji preti da se po trajnosti i čvrstoći polako približi Kineskom zidu. No, jugoslovenski šef diplomatije Milutinović je već nekoliko puta objasnio da ovaj spoljni zid sankcija i ne postoji.

Očito je opet neko „pobrkao lončiće“. Da li predsednik SAD Klinton, MMF, Međunarodna banka i cela svetska zajednica ili pak neko drugi osetićemo veoma brzo. Čini se da pravu dijagnozu već daju penzioneri, lekari, prosvetari…“ (12. jun 1997)

Kao što se i očekivalo, Vic Danas je bio pun pogodak. Naročito oni politički. Baš u to vreme aktuelan je bio raskol u crnogorskom vrhu, pa smo tako i počeli:

„Zašto je Momir Bulatović prestao da krati brkove?

Zato što je izgubio – britvu!“ (9. jun 1997)

Ili:

Došla strana delegacija da se upozna s aktuelnom crnogorskom krizom. Prije razgovora šef delegacije se interesuje ko su prisutni.

– Ko je onaj postariji gospodin?

– Momirova struja, odgovara domaćin.

– A mladi čovjek?

– Milova struja.

– A ko je brko u ćošku?

– E, on je naizmenična struja, zaključi domaćin. (19-20. jul 1997)

Naravno, nisu zaboravljeni ni srpski političari:

Premijer Mirko Marjanović rešio da se prošeta gradom. Zastao ispred jednog izloga:

– Pa, majku mu, šta hoće ovaj naš narod…?! Vidi, molim te, kaput 40 dinara, sako 30, pantalone 20 dinara…

– Gospodine premijeru, to je hemijska čistionica!“ (12-13. jul 1997)

Ipak, svi u redakciji bili smo jako razočarani početkom. Imali smo ozbiljne primedbe na mnoge tekstove, na izgled novine, na očajan kvalitet štampe. Kad je pročitao prve brojeve lista, Ivan Stambolić se uhvatio za glavu i rekao direktoru Andrejiću: „Božo, šta ste, pobogu, ovo napravili? Nema ko će ovo da kupi i čita. Nije Srbija ni Poljska ni Srednja Evropa.“ Opredelili smo se za najlošiji papir, najjeftiniju štamparsku mašinu i da novine budu bez boje, jer za bolje nije bilo novca, ali ipak je sve to bilo ispod svakog očekivanja. Nije bilo druge, nego da se nedostaci ispravljaju u hodu.

Nastaviće se…