Počeci i razvoj kolonizacije

Počeci takve kolonizacije bili su isključivo ekonomsko-komercijalne prirode, ali su vremenom doveli do nastanka imperija, stvorili mesta za odmor i snabdevanje gorivom na obalama mora i uslovili uspostavljanje hegemonije radi iskorišćavanja lokalnog bogatstva u međunarodnim razmenama. Ekonomska prevlast se tek u 19. veku pretvorila u pravo pokoravanje i osvajanje, i taj se proces donekle produžio kroz vreme. Već 1757. upravo je engleska East India Company započela odbranu svojih interesa oružanom silom; u bici kod Plejsija Englezi su potukli bengalskog navaba* i pokrajinu stavili pod svoju ekonomsku kontrolu. Bio je to prvi korak u procesu u kome će Velika Britanija na prelasku između dva veka potući islamsko carstvo Mogula i preobratiti Indiju u pravu koloniju, kojom je vladao vicekralj postavljen iz Londona. Ipak, prva prava ekspedicija sa ciljem vojnog i političkog pokoravanja i sledstvene kolonizacije arapsko-islamske teritorije na Srednjem istoku bila je francuska ekspedicija u Alžiru 1830. godine.

Moguće je da je motiv ekspedicije, uz prestiž i grandeur, bila i namera da se odvrati pažnja pariske javnosti od situacije u zemlji (kraljevstvo Šarla X se rušilo); tek kasnije se ona pretvorila u pravi osvajački poduhvat. Zapravo, u prvim godinama Francuzi su kontrolisali samo obalu. Početno ustrajavanje Alžiraca pred prodorom Francuza u periodu između 1841. i 1847. pretvorilo se u pravi oružani otpor. Pod vođstvom emira Abdel Kadera, koji je bio vojskovođa, mistik i mudrac, Alžirci su bezuspešno pokušavali da isteraju okupatore, ali je na kraju pobedila nadmoć francuske vojske i Abdel Kader je bio poražen i izgnan. Emir je uzdignut na poziciju najvećeg heroja alžirskog naroda; s druge strane, postojalo je mnogo istine u tvrdnji da su Francuzi, upravo da bi ugušili Abdel Kaderovu pobunu, odlučili da se učvrste u Alžiru i preobrate ga u pravu koloniju, čije će resurse iskorišćavati, a teritorije naseljavati svojim stanovništvom.

Kolonijalna ekspanzija imala je sledeći tok: 1839. godine Engleska okupira sultanat Aden radi kontrole pomorskog puta ka Indiji, još pre prokopavanja Sueckog kanala; 1881. Francuska pokorava Tunis; 1882. Velika Britanija Egipat (a zatim i Sudan); 1904. godina označava početak britanskog protektorata nad Kuvajtom (praktično sve zemlje u Zalivu postale su britanski protektorati); 1912. godine Francuska uspostavlja protektorat nad Marokom, a Italija posle rata sa Osmanskim carstvom okupira Libiju (veliki deo samo formalno, izuzev priobalnog pojasa). Za dalja kolonijalna osvajanja u oblasti Plodnog polumeseca biće potrebno sačekati pad Osmanskog carstva posle Prvog svetskog rata, o čemu će kasnije biti više reči. Sada treba napomenuti da su, u suštini, u geografskom pojasu koji smo obično zvali Srednji istok samo Turska, današnja Saudijska Arabija, (severni) Jemen i pojedini delovi današnjeg Irana izbegli neposredni protektorat ili kolonizaciju, mada ne uvek i one posredne. Postojanje kolonijalizma, dakle, treba smatrati suštinskim za kakvo-takvo razumevanje događaja koji su usledili.

Značajno je da u periodu 1830-1850. egipatski modernista Rifa al-Tahtavi Evropu procenjuje kao nešto dobro, a ne kao nešto opasno – uz izuzetak neodobravanja moralnog ustrojstva. Međutim, sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka stavovi se menjaju. Albert Hurani je pisao:

Francuska okupacija Tunisa 1881. godine i britanska okupacija Egipta 1882. pogodili su „muslimanski“ moral i tada dolazi do korenite promene političke misli na Bliskom istoku. Za neke hrišćane Istoka, prednosti evropske prisutnosti zapravo su nadmašivale nedostatke; evropska dominacija nije ugrožavala njihovo poimanje sveta i mogla je čak da pojača nade za uticaj i kulturni razvoj njihove zajednice ili za lični napredak. Međutim, za jednog muslimana, bio on Turčin ili Arapin, preuzimanje vlasti od strane Evrope značilo je da je njihova zajednica ugrožena. Uma je, između ostalog, bila politička zajednica koja se ispoljavala u oblicima političkog života, a zajednica koja više ne kontroliše vlast može da nestane. Problemi unutrašnjeg propadanja i dalje su uzburkavali umove, ali se u njima nastanio novi problem – problem opstanka. Kako muslimanske zemlje mogu da se odupru novoj opasnosti koja je dolazila spolja?

Nastaviće se