Pod plamenom voštanice

 De Gol i Čerčil su stigli da napišu memoare, da sebe svojeručno smeste u pregradak večnog vremena, Broz se prepustio svom Ekermanu, Vladimiru Dedijeru, svestan da će taj posao biti fragmentaran, da će Dedijer stići tek do „priloga za biografiju“, pošto je njegova biografija na granici neispričivog, toliko je mnogo ima. U njoj jedno lice ima mnogo lica, a životi tih lica ostavili su tragove u mnogim evropskim arhivima.

Ali se 2009. iz neke skrajnute arhivske kutije iznenada na svetlo dana pojavio tzv. Titov dnevnik, beležnice od oko 90 strana koje je ispisivao u Beogradu, u svojoj rezidenciji, od početka novembra 1950, pa do sredine februara 1951. godine. Volim da čitam te izgubljene, pa nađene rukopise, uvek slučajno i iznenada pronađene, što su bili stalno na ivici da potpuno nestanu i da ih niko nikada ne pročita. Kad odjednom evo njih, a gotovo uvek nešto novo u njima, mada su već požuteli od vremena. Nisam titolog, tek radoznali novinar, ali sa nekakvim iskustvom koje se moglo napabirčiti u stiplčezu od poletnog socijalizma do tranzicionog apsurda, te u tom kratkom nevoljno pisanom dnevniku našao sam mnoge asocijativne informacije i paralele sa današnjim vremenom. Zaslužio je taj dnevnik mnogo više od novinarske pažnje, dakle, proučavanje i situiranje u događaje kada je nastao, što se svakako, uz pomoć ozbiljnijega izdavača, još uvek može učiniti.

Prvo me iznenadilo da čovek mase, masovik, može da sedi u usamljenosti i da pod razigranim plamenom voštanice predano ispisuje dnevnik. Šta ga je nateralo na to sabiranje duha? Još više sam se iznenadio kada sam pročitao kako se žali na dosadu. Šta je u njemu izazivalo dosadu? Ali, da vidimo kada se taj čovek, za života liven u bronzane herojske statue, odlučio da zapisuje šta se njemu događa? Kada je odlučio da mu u ispisivanju autobiografije ne služe umesto slova samo građani i njihova sudbina, već i slova za introspektivno poniranje pred samim sobom i u samog sebe?

Dakle, Beograd 1950. godine. Koliko je Beograd bio tada ružan i siv opisao je Lorens Darel, nema razloga da mu ne verujemo. I Broz se u njemu dosađivao sve dok se nije oženio mladom ženom i zatim izišao na međunarodnu scenu i postao svetski državnik. Ali, politički, Beograd je, kao i danas, bio u izolaciji. Neka vrsta opsadnog stanja. Nisu ga samo drugi, već se i on sam isključivao. Nije bio opredeljen. Socijalistički grad koji i nije hteo da bude potpuno socijalistički, koji je hteo da živi i na način Zapada, od kojeg je istovremeno zazirao. Živelo se oskudno, namirnice racionalizovane, tri godine je pretila invazija trupa SSSR-a i njegovih evropskih „satelita“, uzbune zbog nenajavljenih preleta ruskih aviona preko južne Srbije i Makedonije ka Albaniji, očekivalo se bombardovanje Beograda, Tito je naredio da se funkcioneri koji su se zgusnuli na Dedinju rasele po Beogradu da se ne bi dogodilo da dve-tri bombe sliste ceo državni vrh, Kidrič Tita obaveštava da je „nacionalni šovinizam“ zahvatio slovenačku inteligenciju i državne službenike, Ranković ga obaveštava kako su „neki ljudi koji vrše važne funkcije u novoj Jugoslaviji radili strašne stvari kao agenti Pavelića“, u Titovoj bliskoj okolini otkrivaju se sovjetski agenti, kruže „pouzdane informacije“ da će se Rusi sledeće godine obračunati „sa našom zemljom“, nerešene teritorije sa Italijom – Zona A i Zona B, Tito ima osećaj da svakog časa može izbiti sukob u Evropi i onda će treći svetski rat biti stvarnost, a ukoliko dođe do invazije trupa SSSR, on se priprema da se sa armijom i omladinom na neko vreme povuče iz zemlje.

Tito je ne na nuli, već ispod nule. Ali je on političar sa ogromnim evropsko-sovjetskim političkim iskustvom koji je u tih pedeset godina dvadesetog veka prošao kroz sve evropske Scile i Haridbe. Jeste revolucionar, ali i realni političar, dakle, dajte prvo da jedemo, pa ćemo onda filozofirati i pre nego što se postane komunista ili imperijalista, treba sačuvati živu glavu. U svom dnevniku neprestano se podseća na Minhenski sporazum, odnosno da se velike sile, bez obzira na svoje animozitete, lako dogovaraju na štetu malih naroda. Tito je savršeno razumevao paralelogram politike velikih sila. I znao je, za razliku od postSFRJ beogradskih političara, da su i Srbi i ostali južnoslovenski narodi – mali narodi, ranjivi i u permanentnoj opasnosti da budu raskomadani i uništeni, bez obzira na svoja etnička, istorijska prava i suverenitete. Njima će uvek trebati zaštita jačeg. I šta je uradio pred pretnjama uništenja? Napravio je kopernikanski obrat.

Da bi spasio državu od okupacije, a stanovništvo od gladi Tito čini nešto što je za njega i komunističku partiju i slovenske narode bilo nezamislivo i što je ličilo na izdaju – obratio se za pomoć ideološkom neprijatelju – imperijalističkom Zapadu. Tito je prvo zatražio saglasnost prvih ljudi Armije, od Ivana Gošnjaka (ministar narodne odbrane) i Koče Popovića (načelnik Generalštaba JNA), i zatim uspostavio kontakte sa Amerikancima. Američki ambasador ga često posećuje u njegovoj rezidenciji. Broz se trudi da uspostavi i lični kontakt sa američkim predsednikom Harijem Trumanom i „danas sam prvi put poslije rata poslao ličnu depešu jednom zapadnom šefu države“. Bila je to čestitka što je Trumanu pošlo za rukom da izbegne „teroristički napada na njegov život“.

Intenzivni odnosi sa Amerikom se uspostavljaju, dobija se i žito, i novac i naoružanje i zaštita, ali Amerikanci traže i učešće u kontroli državnih poslova, sve do instaliranja njihovih ljudi na terenu koji bi se slobodno mogli kretati po Jugoslaviji i nadzirati raspodelu američke pomoći. U početku Amerikanci nisu tražili nikakve usluge, ali poslednjeg dana zasedanja Kongresa došao je kod Broza američki ambasador Džordž Alen i saopštio da se neće odobriti pomoć ukoliko se Stepinac ne pusti iz zatvora. Broz je ucenu odbio, a nešto kasnije je ipak dobio pomoć.

I kao svakom novom američkom prijatelju sledila mu je holivudizacija ličnosti, protiv čega se on u svom dnevniku buni. Ali i pristaje, tako da u američkom dokumentarnom filmu u kojem se prikazuje kao „toplo i omiljeno lice“ prihvata da nekoliko rečenica izgovori na engleskom. Daje intervjue američkim novinarima i tvrdi da bi „rat protiv Jugoslavije značio svetski rat“, a novinari pišu da su upravo bili u „kabinetu čoveka iz večitog bureta baruta Evrope“.

„Rođaci“ sa istoka, te njihovi evropski „sateliti“, vode danonoćnu paklenu propagandu, iz svih sredstava i sa svih nivoa, protiv beogradskih otpadnika i izdajnika. Tito teško podnosi te napade, opasni su jer mogu pokolebati partijsko-državnu strukturu, a u ideološkoj državi je gotovo nemoguće objasniti kako se to sada odbacuju braća i sestre, crveni drugovi i drugarice i bratski sarađuje sa neprijateljskim Zapadom. Ali, samo nekoliko godina kasnije lično Nikita Hruščov dolazi na noge Josipu Brozu na batajnički aerodrom, a Beograd i Srbija će do sedamdesetih doživeti izgradnju kakvu nisu imali vekovima, procvat standarda, izlazak iz izolacije i otvaranje granica. Hruščovu je Tito obećao da će „gledati“ da izađe iz zagrljaja Zapada – „Nama je već pomoći dosta, vrlo je neprijatno primati mito“, izjavio je. Nešto pre toga je, međutim, turskim državnicima najavio ulazak Jugoslavije u Atlantski pakt „u slučaju neke velike međunarodne krize“.

U beležnicama se vidi da je Broz ili već imao znanje ili je tek dolazio do njega – da bez razvijenih međunarodnih odnosa država ne može opstati i on stvara (i preko nesvrstanosti) spoljnu politiku koja će državu ne smo izvući iz izolacije, nego je držati na respektabilnom nivou i onda kada je u njoj krenulo sve po lošem. A prvo što su posle Broza srpsko-beogradski političari učinili jeste da celom svetu kažu – ne. Osim Rusiji, ali je Rusija rekla ne izolacionističkoj politici Beograda i pustila Miloševića niz vodu.

Koliko je Broz dobro poznavao Evropu, vidi se i po odnosu prema Nemačkoj. Još dok ona pet godina posle rata leži razvaljena u prašini poraza, Broz, iako pritisnut nevoljama sa svih strana, prima novinara i u intervjuu za zapadnonemačku i evropsku javnost izjavljuje da bi bilo poželjno uskoro stvoriti ujedinjenu Nemačku, jer podeljena ona je „izvor opasnosti slične Koreji“, i ako Istok i Zapad iskreno žele mir, trebalo bi da omoguće ujedinjenje Nemačke. Broz tada tvrdi da jugoslovenski narodi ne osećaju mržnju prema nemačkom narodu, „mi samo mrzimo fašizam“, a Nemci su „nadareni i vredni“. U to vreme ovakve izjave su bile velika jeres i za Istok i za Zapad, protivne konceptu hladnoga rata, predlog za reviziju dogovora Ruzvelta, Staljina i Čerčila na Jalti, ali je Broz upoznavao Nemce celog svog životnog veka i anticipirao je da će oni kad-tad postati ponovo odlučujući faktor u Evropi i svetu.

Tito nije imao nameru da dnevnik objavi, kao što mu nikada ranije nije padalo na pamet ni da ga vodi, ali on oseća, kako napominje na početku, da se „mora primiti i ovog mučnog posla“. Verovatno je naterana izolacijom njegova duša došla u posebno stanje, te je svoj spas potražila u svetom činu pisanja. Monah Sveti Martin je svojim monasima dopuštao jedinu veštinu – pisanje, jer ono angažuje duh, oko i ruku. A prema Kasiodoru, činjenica da se pisalo sa tri prsta jeste aluzija na Sveto Trojstvo, a pero je simbol za božansku reč, za logos. Takvim maštovitim komparacijama trebalo bi dodati da je Josip Broz bio ovozemaljski jugoslovenski pantokrator.

On je čovek Gutenbergove galaksije: piše, primenjuje i čita knjige. Njegov životni poziv i jeste bio apostolski: trudio se da reč, knjige Marksa, Engelsa i Lenjina ovaploti u divljini stvarnosti. U dnevnik zapisuje kao stvar vrednu pomena i da čita knjige. Jednog dana su pripovetke Gi de Mopasana, a drugi put dva zimska dana nije izlazio iz kuće i čitao je naizmenično Žil Verna Tajanstveno ostrvo, pustolovno-inženjersku knjigu, pa Engelsovu Dijalektiku prirode, sa zastarelim naučnim teorijama i sa čuvenim zakonom o prelasku kvantiteta u kvalitet i vice versa i njegovom neodgovarajućom primenom na društvene pojave, i roman Sunce nad rekom Sangan kineske književnice Ting Ling. Broz je sa posebnom pažnjom pratio događaje u Kini tako da se nije slučajno opredelio za ovaj roman, koji se sada može naći u Narodnoj biblioteci Srbije ili se na engleskom može kupiti na Amazonu za 170 dolara. Ting Ling je zanimljiva književnica, žrtva kineske revolucije, rehabilitovana, sa velikim uspehom u Americi (može se videti na Wikipediji). Dnevnik otkriva ne samo da je Broz voleo da čita, nego da je uopšte bio ljubitelj umetnosti. Uostalom, on se isključivo družio sa umetnicima, renomiranim intelektualcima, i ne sa pevaljkama, mafijašima, preduzimačima što je specijalitet današnjih srpskih političara (srpska elita!).

Broz se žalio svom dnevniku da mu je dosadno kadgod bi ostao sam („kada svi odu…“) ili kada za Novu godinu sa drugovima i njihovim suprugama celu noć gleda dosadne filmove. Vikendi i praznici su bili tako smarajući. Od te dosade mogao ga je spasiti samo lov u kome bi se toliko fizički umorio da bi se mentalno mogao opustiti i osetiti zadovoljstvo. Nije to bila dakle ona egzistencijalistička dosada tako popularna tada u Parizu (Sartr, Hajdeger), niti depresija ili melanholija, umor od života. Kod njega je dosada bila darvinovski podsticajna emocija koja ga je nagonila da beži iz situacija koje bi ga mentalno i životno redukovale. Kakav bi ga inače motor mogao nagnati na lutanja od Kumrovca čak do Kazahstana ili kako objasniti tolike promene identiteta?!

Osećaj dosade otkriva, verovatno bi tako zaključili neurolozi, da je Broz imao sniženi nivo dopamina. Svrstali bi ga u „novelty-seeking and risk-taking“ osobu koja samo avanturama i neprestanim aktivizmom može stimulisati svoj mozak. Takve osobe se rađaju sa više dopamin receptora nego što je uobičajeno, tako da mozak vrlo brzo potroši dopamin i posle toga nastaje neizdrživa dosada, odnosno žudnja za novim uzbuđenjem ne bi li ličnost ostala normalna. O ovoj teoriji Josip Broz nije mogao ništa saznati čitajući Engelsovu Dijalektiku prirode, ali, svejedno, samo čitanje ipak mu je diglo nivo dopamina i usrećilo ga.