Pod senkom tvojih krila

Angažovale su me različite agencije – Centroturist, Biro za odmor radnika, Biro za međunarodnu razmenu studenata i omladine Jugoslavije. Nijedna više ne postoji, a radile su tokom čitave godine.

Dve od najučestalijih destinacija, pored Beča i Budimpešte, bili su Trst i Venecija. Za svaki državni praznik – 29. novembar, 8. mart, Nova godina, 1. maj, autobusi nakrcani, naročito ženama, jezdili su u pravcu Trsta.

Autobus bi se parkirao na molu ispred pijace Ponte roso i ženski stampedo je kretao ka Đovaniju, Upimu i Koimu, Bati…

Kad smo parkirale automobil na parkingu Eatitalija (prestižni trgovački centar kakav postoji i u Njujorku marketinški imena vrcavo sastavljenog od engleskog glagola jesti i reči Italija, nastao rekonstrukcijom lučke magaze za vina) osetila sam olakšanje.

Niko me nije vukao za rukav sa pitanjem: kako do Đovanija?

Preda mnom je bio Trst potpuno različit od onog moje mladosti, bez šuškavaca, farmerki, jeftinih Batinih cipela.

Mogla sam da uživam u fasadama poput onih bečkih iz XVIII i XIX veka, da na miru iščitavam table koje upozoravaju da je u toj kući živelo neko značajno čeljade.

Na Trgu Venecija, tik preko puta Eatitalia bilo je poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u kome je radio i stanovao Ivo Andrić.

Ispentrala sam se do prastarog centra Trsta (Foro romano), obišla prekrasnu romaničku crkvu i arheološke iskopine na tom trgu s panoramskim pogledom na današnju varoš.

Za predah sam ušla u gradsku knjižnicu i čitaonicu. Bilo je kao u snu. Posle nekoliko reči koje sam na francuskom i srpskom razmenila na ulazu sa nadzornicom (kontrolisala je moje papire o vakcinaciji i upozorila na obavezno nošenje maske) prišao mi je mladić sa Politikom od tog dana.

Kako su te novine, koje u Beogradu retko čitam, našle tako promptno put do mene?

Onda su mi se u mislima vratile sve one priče o Trstu kao mestu koje je više od dva veka podržavalo pismene ljude iz Srbije, štampalo knjige na srpskom jeziku, ulagalo u očuvanje kulture i pismenosti roda.

U čitaonici je vladalo spokojstvo. Žao mi je što nisam mladića mogla ništa da pitam, a pitanja su se samo rojila. Šta je sa potomcima Srba, ima li ih među živima u Trstu?

Bogati srpski trgovci strpljivo, izdašno, sistematično su kucali na vrata Marije Terezije, a potom i njenog sina Josipa dok se nisu izborili za svoju crkvu Svetog Spiridona, vlastita sveštena lica koja su službu vršila na srpskom jeziku.

Iako nisam poklonik crkava ova, njeno nastajanje i život imaju sav moj respekt. Uostalom Hram svetog Save na Vračaru uveliko potseća baš na ovu crkvu.

Ona dominira najvećim tršćanskim trgom Ponte roso koji je izašao iz perioda buvlje pijace i blista pod prolećnim suncem okrenut moru.

Jedno pitanje mi je ostalo neizgovoreno: kako to da su se najbogatije srpske tršćanske porodice poreklom iz Hercegovine, Boke, Dubrovnika izjašnjavale isključivo kao Srbi?

Oni su negovali srpski jezik, bili prenumeranti koji su omogućavali štampanje knjiga na tom jeziku. Nema ni primisli da su se imenovali kao pripadnici neke druge nacije niti da su jezik kojim su govorili nazivali drugim imenom do srpskim jezikom. O tempora o mores.

Vrlo me zainteresovala tema prenumeranata. U knjigama iz XVIII i XIX, pa i onim iz XX veka do Drugog svetskog rata, obavezan deo je spisak prenumeranata.

Ljudi bi unapred dali novac za knjigu koja će tek izaći. Novac je često pokrivao troškove štampe, pripreme za štampu, pa i autorskih honorara. Stoga štampanje nije bilo rizik štampara ili izdavača.

Nama je ostao značajan trag – ko je bio spreman da podrži izdavanje neke knjige, da je čita ili ako je platio više primeraka da širi ideje koje knjiga promoviše.

Zapravo se upravo preko prenumeranata pouzdano zna šta su sve tršćanski Srbi uradili za dobrobit naše kulture.

Ovo zasigurno nisu najslavnija tršćanska vremena. Svoj zenit Trst je doživeo kao luka Habzburške monarhije.

Silna blaga iz mediteranskog bazena, a po izgradnji Sueckog kanala i iz drugih delova sveta prolazila su kroz ovu luku, ali i ostajala u njoj.

Muzej Revoltela je najeklatantnije svedočanstvo. Baron Paskvale Revoltela, jedan od finansijera Sueckog kanala, gradio ga je kao vlastitu rezidenciju, a potom sve sa skulpturama, fontanama, nameštajem, knjigama ostavio gradu.

Palata je ostavljena u autentičnom stanju, a u dodatni aneks smešten je zanimljiv muzej modernog italijanskog slikarstva i skulpture.

Za vikend u Trstu je bilo više Slovenaca nego Italijana. Videlo se to jasno na parkinzima. Rekla bih da su Slovenci dolazili da uživaju. Duž puta za Mira mare i Duino, uz more opet parkirani automobili sa slovenačkim registracijama.

Uostalom, Slovenci su jedina registrovana nacionalna manjina u Trstu i zaleđe Trsta je većim delom slovenačko. Trst je danas debela italijanska provincija, a izgubio je oreol internacionalnog grada. Ostali su tragovi nekih uspešnijih i srećnijih vremena.

Ostaje mi da objasnim naslov. Nisam mogla da mu odolim. To je rečenica koju su tršćanski Srbi napisali u zahvali caru Josipu za prava koja su im data. To je uostalom sudbina i današnjih Srba, ne u Trstu nego ovde u Srbiji.