„Od septembra prošle godine mi ne postojimo za Vladu Srbije“: Nove podele među roditeljima iz „Ribnikara“

Obrazlažući poslednje oglašavanje Saveta roditelja, kao i svrhu skupa koju je održan ispred „Ribnikara“, Đorđević kaže da su hteli da ukažu i na činjenicu da u Radnu grupu koju je formirala Vlada nisu uključeni predstavnici roditelja preživele dece, koja su takođe okarakterisana kao oštećena strana u sudskom postupku koji se vodi zbog masovnog ubistva u ovoj školi.

– To su dve stvari zbog kojih smo se mi na neki način pobunili. Kao što vidite u našem saopštenju, mi smo podržali i osnivanje Radne grupe i izgradnju memorijalnog centra. Koliko prostor treba da obuhvati memorijalni centar sada nije tema, to su sve detalji koji se mogu razrađivati. Mi tražimo da se do trenutka kada Radna grupa i multidisciplinarni tim donesu neku odluku, što može biti za dva meseca, ali i za dve, pet ili osam godina, u međuvremenu koristi za nastavu deo prostora koji je sada zatvoren. Naša deca idu u školu bez kabineta, bez dovoljno toaleta, bez prostora za fizičko, sa samo jednim ulazom u školu, bez protivpožarnih evakuacionih puteva… A za sve to vreme postoji ogroman deo škole koji je zatvoren i koji nema dodirnih tačaka sa mestom stradanja.

Vi, dakle, tražite ono što ste i pre nekoliko meseci – da se deo zatvorene školske zgrade otvori za nastavu?

– To je jedan od načina ili da nam se ponudi drugo rešenje da naša deca budu u ravnopravnom položaju sa drugom decom u Srbiji.

Da li to drugo rešenja može da bude preseljenje u drugi objekat?

– Ne, iz nekoliko razloga. Prvo, zato što zaista ne postoji na Vračaru prostor u koji može da se smesti hiljadu učenika. Kategorički se protivimo da se deca razdvajaju u različitim prostorima.

Koje je onda to drugo rešenje?

– Ne znamo. Ako neko uzme i zatvori 3.500 kvadrata, taj treba da razmišlja koje je drugo rešenje. Ne mi. Mi samo tražimo uslove za obrazovanje naše dece koji su u skladu sa onim što su nam psiholozi rekli i što je konstatovao i psihološki tim koji je vlada formirala u maju, a to je da deca treba, da bi pobedila svoje traume, da se vrate u školu i da u tom prostoru budu zajedno. Napominjem da niko od onih koji su nam tada pomagali nije uključen u rad novoformirane Radne grupe, što je takođe poražavajuće, jer su ti ljudi u našoj školi od 3. maja, a u Radnu grupu su stavljeni ljudi koji su u školu prvi put došli pre nekoliko dana.

Uoči skupa ispred „Ribnikara“ porodice ubijene dece su se oglasile kratkim saopštenjem u kojem su rekle da taj skup vređa dostojanstvo žrtava. Kakvu poruku ste poslali roditeljima ubijene dece ovim okupljanjem?

– S obzirom na to da sam ljudima koju su izgubili decu obećao da ih neću pominjati, izbegao bih odgovor na ovo pitanje. Ispoštovaću njihovu želju da ih ne pominjem u medijima.

Možda nije pitanje za Vas, ali kakvu poruku javnosti šalju roditelji preživele dece iz 8/2 koji traže ukidanje Vladine odluke u celosti? Zar neko zaista može da poveruje da roditelji čija deca za dva i po meseca izlaze iz „Ribnikara“ pišu dopis u kome kategorički traže da se škola sačuva?

– Da, jer to ste mogli da čujete i na sastanku Saveta roditelja kome su prisustvovali i neki od roditelja iz tog odeljenja. Oni su rekli da im je psihološki tim koji je radio sa njihovom decom kazao da je rešenje za njihovo konačno ozdravljenje upravo to da se vrate u taj prostor.

Ali deca su se vratila u školu.

– Nisu, verujte, ta škola nije ista. Oni su se vratili u jedno okruženje koje je fizički zatvoreno sa jasnim naznakama da je tamo strahota. Ali najbolje je da o tome razgovarate sa roditeljima iz pomenutog odeljenja.

Koliko roditelja iz „Ribnikara“ je stalo iza poslednjeg saopštenja?

– Poslednjem sastanku Saveta roditelja je prisustvovalo 35 članova. Tokom izlaganja niko nije imao ništa protiv, ali zbog dužine trajanja nisu svi ostali do kraja, pa je za saopštenje glasalo 28, od 30 prisutnih. Dvoje je bilo uzdržano, nijedan protiv. U ovom trenutku Savet roditelja „Ribnikara“ ima 41 člana.

Redovno se dešava da se u javnosti oglašavaju pojedini roditelji koji se ne slažu sa stavovima Saveta roditelja. Da li roditelji u Savetu govore u ime svih roditelja iz odeljenja koja predstavljaju?

– U svakom odeljenju postoji nekoliko roditelja, negde više, negde manje, koji se protive tome. Ako u odeljenjima ima od 25 do 30 učenika, a jedan ili dvoje su protiv, ti ljudi predstavljaju većinu u svojim odeljenjima. Činjenica je da od oko hiljadu predstavnika roditelja, 95 odsto podržava stavove iznete u saopštenju, što se moglo videti i na okupljanju ispred škole. Ako pažljivo pročitate saopštenje, ja zaista ne mogu da vidim nijednu tačku u kojoj mi bilo koga vređamo ili povređujemo bilo čija osećanja. Mi smo na samom početku podržali rad Radne grupe i osnivanje memorijalnog centra. Mi u Savetu roditelja smo još u maju prvi dali predlog o osnivanju memorijalnog centra.

Ali naš utisak je da ste poslednjim saopštenjem u kojem reagujete na odluku Vlade da pola škole ostane zatvoreno, poslali direktnu poruku da memorijalni centar ne zaslužuje da bude na prostoru koji čini 60 odsto od ukupne površine škole.

– Odluka Vlade je da se deo škole zatvara do donošenja konačnog rešenja. Konačno rešenje će možda biti da memorijalni centar bude na prostoru cele škole, možda da zauzima 60 odsto li možda prostor u kojem se dogodio masakr. To u ovom trenutku nije bitno. Do donošenja odluke imamo mogućnost da se prostor koji velikim delom nema nikakve povezanosti sa delom u kom se desio masakr, koristi za nastavu. Taj deo je sada zatvoren dok naša deca u 21. veku uče hemiju bez laboratorije.

Protivite se preseljenju dece u drugi prostor da bi se rešio problem neuslovnog boravka, a šta bi tek bilo da odluka bude da se cela škola pretvori u memorijalni centar?

– Ako dođe do toga da cela škola treba da se zatvori, videćemo kako će roditelji tada reagovati. Neko drugi će umesto mene tada biti na čelu Saveta roditelja. Mi sada reagujemo zbog trenutne situacije. Najveći problem je što za 10 meseci od Ministarstva prosvete i Vlade nismo dobili nijednu naznaku da deci koja su preživela stahote hoće da se pomogne. Citiraću reči majke učenika iz 8/2 koja je na Savetu roditelja rekla da, jedino što je Vlada za njih uradila je to da im je poslala decu sedam dana u Vrdnik i sedam dana na Zlatibor. Mi apsolutno ne želimo sukobe unutar škole. Jedini od kojih očekujemo pomoć i rešenje su Vlada i Ministarstvo prosvete. Od njih za 10 mesec nismo dobili ni naznake, a kamoli rešenje.

Škola se uporno ne oglašava. U kojoj meri vi kao predstavnici roditelja bijete bitku u ime kolektiva „Ribnikara“ da sačuvaju radna mesta?

– Niti sam pozvan, niti sam nadležan da komentarišem neoglašavanje uprave škole. Ali ono što mogu da prenesem je da je kolektiv škole na sastanku sindikata i na sastanku Saveta roditelja podržao sve što Savet radi, jer smatra da je to jedini put koji može da dovede do ozdravljenja. Jučerašnjim skupom smo dali i podršku nastavnom kadru koji je od 10. maja, kada su deca odlukom Vlade vraćena u školu, žrtvovao svoje zdravlje, i mentalno i fizičko, zbog naše dece. Oni zaslužuju svu našu podršku i poštovanje i imaće je dok god budu tako požrtvovano pokušavali da pomognu našoj deci, ne samo u obrazovanju, već i u ozdravljenju posle trauma koje su preživela.