Podoban za nauku, ne i za SANU

Na internet stranici SANU nema bilo kakvih informacija – kaže za Danas Miodrag Stojković, genetičar i profesor Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu, odgovarajući na pitanje šta misli zašto nije bio „podoban“ da bude kandidat za dopisnog člana SANU i da li su presudili neki drugi kriterijumi, sem izuzetnog naučnog doprinosa. Stojković kaže da je sve je obavijeno velom tajnosti, da nema javnog uvida u preglede i referate, i da se ne zna koliko članova Odeljenja je glasalo.

– Bolje da ovo pitanje uputite Odeljenju za hemiju i biologiju jer je moja „podobnost“ u nauci već dokazana, a ako iz drugih razloga nisam „podoban“ onda je bolje što nisam primljen – navodi Stojković.

* Vas je kandidovao Fakultet medicinskih nauka u Kragujevcu, ali niste dobili podršku u prvom krugu, iako ste imali najveći H indeks, koji „meri“ uspešnost naučnika, to jest broj naučnih radova i citiranost. U tom pogledu ste ispred sva četiri kandidata koji su prošli u naredni krug?

– Da, ne samo u individualnom poređenju već i kada saberemo njihova merila uspešnosti. I to baca ogromnu mrlju na izbor Odeljenja jer, po mom shvatanju, kandidati moraju da budu kvalifikovani za nešto što se zove akademija naučnika. Koji su to izborni kriterijumi kada kandidati koji imaju H indeks od 16, 13, 11 i 7 prolaze, a neko ko ima 49 i 60, što je više od njihovog zbira, nije dovoljno kvalifikovan.

* Kako komentarišete stav Izvršnog odbora SANU da bi „apsolutizacija kvantitativnog pristupa, koji može biti samo važan deo kriterijuma u izbornoj orijentaciji, omogućila da na bazi numeričkih podataka obučeni administrativni službenik sam obavi proceduru izbora novih akademika“.

– Prevedeno na srpski to bi bilo: draga Ivana Španović, znamo da iz mesta preskačete sedam metara, ali mi smo odlučili da u tim uzmemo četiri atletičara koji preskaču metar i po, ali imaju lepše dresove. Izvinjavam se gospođi Španović, ali ko je ko i u nauci se meri kvantitetom, to jest koliko radova i gde ih je objavio (bitan je kvantitativni faktor vrednosti časopisa), koliko projekata i koliko sredstava je dobio, u koliko je gremijuma naučnih časopisa recenzent ili urednik… Bez svega toga nema biografije, niti karijere, ne bih dobio profesuru u Velikoj Britaniji ili vodio institut vredan 150 miliona evra, ili da postanem glavni urednik poznatog naučnog časopisa koji se bavi matičnim ćelijama ili da dobijem toliko projekata. Na osnovu kojih parametara ako ne kvantitativnih ćete pokazati ko je bolji kandidat?

* Imate primedbe i na sam izborni postupak.

– Trenutno SANU broji 141 člana, a ako imamo 18 redovnih i dopisnih pri Odeljenju za hemiju i biologiju (ponovo ne znamo koliko njih je glasalo) ispada da 13 odsto određuje ko ne prolazi u prvom, ključnom krugu. Oni zahtevaju da priložimo dokaze o H indeksu – onda neka se i pridržavaju kriterijuma. SANU je javna ustanova, neka angažuju nezavisne, najbolje stručnjake iz inostranstva kod izbora, i kod dodeljivanja projekata se uključuju strani recenzenti, neka od početka H20 bude donja vrednost i oni koji je nisu dostigli ne mogu da budu kandidati bez obzira na to ko ih protežira. Tek onda SANU može da povrati ugled i poverenje da je ustanova dokazanih naučnika, inače će se obistiniti ona da falsifikatori znanja i šverceri kontrolišu karte.

* Da li se bavite intenzivno naučnim radom otkad ste se vratili u Srbiju? Kako komentarišete nedoumice da je Vaš naučni rad bio na vrhuncu dok ste bili u inostranstvu? Sada deo javnosti Vaše ime mahom vezuje za rad u Specijalnoj bolnici i vantelesnu oplodnju… iako ste i profesor univerziteta.

– Oni koji imaju nedoumice mogu da pogledaju 1.200 stranica moje predate elektronske dokumentacije ili jednostavno neka odu na pubmed, ukucaju i vide da pod mojim imenom stoji tridesetak publikacija sa adresama u Kragujevcu i Leskovcu. Ne seciramo rad Miodraga Stojkovića na minhenski, engleski, španski, srpski. Prijavio se Miodrag Stojković sa kompletnim dosadašnjim radom, koji sigurno može i bolje, ali u zemlji gde se po naučniku godišnje izdvaja 300 evra i na centar u Kragujevcu čeka skoro 10 godina, argument nedoumice je potpuno bezrazložan. Upravo ti koji nagađaju trebaju da se zapitaju zašto je tako u našoj zemlji. Na kraju, imate članove Akademije koji su za 30 godina objavili manje i gore nego ja nakon povratka. Dakle, prvo sopstveno dvorište a onda…

Nikad više

*Ostajete li pri odluci da se nikad više nećete kandidovati za člana SANU?

– Naravno, tu odluku sam doneo u slučaju da se ovako nešto desi, jer ništa ne govori u moju korist pri sledećem pokušaju. Na protiv, moja lista publikacija, citiranosti i broja projekata biće bolja dok će u Odeljenju i dalje biti isti ljudi „pojačani“ novim znakovima pitanja. Ne verujem da su u stanju da preskoče preko svoje senke i priznaju da su napravili grešku. I to najviše brine u celoj situaciji, ne oni koji nisu zaslužili da budu članovi SANU već oni časni izuzeci koji znaju kako je teško objaviti dobre radove i biti priznati naučnik, a ćutke posmatraju i prihvataju bruku sopstvene kuće.