Podrška roditelju je podrška deci

Prema tome, u Srbiji imamo 367.957 samohranih roditelja sa 482.824 deteta, ili ukupno 850.781 član ovakvih porodičnih zajednica, što je 17,3 posto ukupne populacije stanovništva.

Ako imamo u vidu činjenicu da je oko 70% ove kategorije lica na samoj ivici siromaštva ili su ispod te granice, možemo slobodno da kažemo da su porodice samohranih roditelja trenutno najbrojnija socijalno ugrožena kategorija.

Samohrani roditelji su veoma često jedini izdržavaoci porodice, uglavnom nezaposleni ili zaposleni na neformalnom tržištu radne snage i veoma malo plaćeni. Oni su upravo ona kategorija stanovništva koja je izrazito podložna prihvatanju nepovoljnih uslova rada, i neretko osećaju izrazitu frustraciju zbog toga što ne mogu pod jednakim uslovima da se takmiče na sve surovijem i suženijem tržištu rada. U ovakvom sistemu su posebno ugrožene samohrane majke. Ukoliko majka sama brine o detetu, njene šanse da pronađe posao dodatno se umanjuju zbog brojnih predrasuda i pogrešnih stavova. Tako će se, na primer, poslodavac veoma retko odlučiti da zaposli ženu koja je majka deteta predškolskog uzrasta iz uverenja da će ona biti neefikasna na poslu zbog roditeljskih obaveza. Ovo je jedna od najrasprostranjenijih predrasuda u Srbiji i najčešći uzrok diskriminacije žena prilikom zapošljavanja.

Ono što nas posebno zabrinjava je cifra od skoro pola miliona ove dece, koja imaju veću verovatnoću da odrastu u siromaštvu, da ranije prekinu školovanje ili da budu izložena opasnostima antisocijalnog ponašanja. Uznemirio nas je i podatak da u godišnjem izveštaju za 2014. godinu o položaju dece u Srbiji, koji je čitan u Narodnoj skupštini, a koji su izradili UNICEF i mreža MODS, nijednom rečju nisu pomenuta deca samohranih roditelja. Svaka porodica, pa i jednoroditeljska, predstavlja najvažniju sredinu za pravilan razvoj deteta. Zbog toga, podrška jednoroditeljskim porodicama, a posebno samohranim majkama, jeste podrška razvoju dece.

Jedna od primarnih mera je omogućiti adekvatno prepoznavanje samohranih roditelja u našem društvu, kao i stvaranje sveobuhvatnog sistema zaštite i podrške. Naš zakon ne prepoznaje one koji su taj status dobili prekidom svojih bračnih zajednica. Ako su korisnice/ci novčane socijalne pomoći, iznos alimentacije koji je inače sramno mali im se minusira od iznosa MOP-a koji ostvaruju, iako drugi roditelj vrlo često ne izmiruje tu svoju obavezu. Nemaju pravo na besplatne udžbenike, nisu oslobođeni plaćanja obdaništa i još neke beneficije na koje imaju prava samohrani roditelji koje zakon prepoznaje kao takve. Jedino je Zakon o socijalnoj zaštiti izjednačio ove dve kategorije.

Prilikom kreiranja društvene politike u ovoj oblasti važno je, naravno, imati u vidu da samohrani roditelji predstavljaju heterogenu, posebno osetljivu grupu lica, kojima je kontinuirano potrebna pomoć i podrška društva, ali čije su potrebe različite. Pri tome, ne sme se izgubiti iz vida da se rešavanje problema jednoroditeljskih porodica samo delimično može obezbediti odgovarajućim zakonskim rešenjima. Ključne promene i napredak mogu se postići jedino aktivnim učešćem relevantnih institucija, organizacija i pojedinaca u sistemu zaštite, putem saradnje u čijoj je osnovi zajednički interes i nastojanje za uspostavljanjem visokokvalitetnog sistema podrške i zaštite samohranih roditelja.

Autorka je predsednica Udruženja samohranih roditelja „Zajedno“

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.