Poetički odvažno i ekstremno

Upravo je izašla knjiga Roberta Đuana Kantavelje Prustparačke priče, koju je sa španskog preveo i priredio Igor Marojević, koji je napisao i zanimljiv pogovor – Organizacija ujedinjenih na(ra)cija, u kome podseća na činjenicu da „u književnosti odavno nije nikakva novina paradoksalno pisati o nemogućnosti pisanja.

Međutim, takvu postavku osmišljeno pretočiti u sistem naopakog baš nije baš naročito učestalo“. Štaviše, Marojević tvrdi da „sistemsku naopakost svog kratkog romana Prustparačke priče, španski pisac Roberto Đuan Kantavelja (1976) sprovodi dosledno, u više ravni.

U njegovoj knjizi, kojom prvi put na srpskom celovitije biva predstavljen Kventin Tarantino, on je stariji od Vladimira Nabokova, a ovaj od Albera Kamija, koji je stariji od Marsela Prusta, koji je to pak u odnosu na italijanskog futuristu Marinetija.

Uobičajena društvena mesta umetnosti i svakodnevice se u Prustparačkim pričama izvrću, glava se gubi zbog plagijata, a o paralelnom životu u kojem postupak pisanja igra glavnu ulogu, teško da je napisan ovako poetički odvažan i ekstreman roman“.

Kantavelja je autor sedam romana, od kojih su najpoznatiji Eldorado (2008), Nebo je bilo zver (2014) i Nađa (2018), dok su Prustparačke priče (2005) zbirka prpovedaka koja uz kpriče donosi i kratki naslovni roman, u prevodu na francuski i nemački.

U Španiji važi za beskompromisnog eksperimentalnog proznog pisca i pesnika, tvorca pank-novinarstva i pacovskih hronika. Po struci je filozof, po vokaciji književni prevodilac.