Poetski aforizmi Dušana Lončara

Dvorski aforističari brinu da ne uvrede / povrede osetljivost sujete i interese aktuelne vlasti kojoj služe, kao što su nekada jedino dvorske lude smele da kažu šta vide kao kraljevske slabosti, poput Brane Crnčevića i Nedeljka Radlovića; roditeljski, svesni sopstvenih slabosti, svesni da u tome ne mogu da budu za ugled deci u odrastanju ako želimo buduća, bolja od nas, ljudska bića, poput Dušana Radovića; starmalo lucidni, primećuju iz dečijeg iskustva i vizure da su odrasli licemerni, jedno misle, drugo govore a treće rade.

I konačno politički aforističari, poput Dušana Lončara, koji ne piše samo aforizme. Oni su istovremeno i euforizmi. Ako ne može u  tekovine savremene Evrope, vraća se u prošlost, zavičaju i porodičnim vrednostima odbačenim u ime pojačanih nacionalnih strasti sa svim slabostima, bez negdanjih vrlina. Kao tradicionalista, čuva druge od sebe, ne na strani aktuelnih Vlasti i Sile, nego unižene sive mase naroda kao istorijske sirovine za manipulaciju i korist bezobzirne političke „elite“ u kojoj ljudi bez bilo kakvog radnog iskustva i dela preko noći, stranačkim imenovanjem, spremni na mešetarenja raznih vrsta, postaju ministri.

Ovde nudimo jednu  interpretaciju  aforističkih ciklusa Dušana Lončara.

Niko ne treba da krivi Srbe. / Sami su krivi. Krivica Srba nije što postoje, nego što su u svetu stvorili sliku o „malom narodu na Balkanu koji izaziva svetske ratove“; što zemaljske poraze prikazuje kao nebeske pobede; što nacionalni mit hoće da živi kao istorijsku stvarnost.

Srbija je nevina. / Za socijalizam su drugi krivi. Socijalistička ideja, na tragu hrišćanstva koji su sledile političke elite Rusa i Srba a ne i narod sa dubokim paganskim običajima, ukorenila se posebno u Rusiji i Srbiji gde je bilo razvijeno zajedničko vlasništvo, kod Rusa opštinsko zemljište, kod Srba patrijarhalne zadruge. Duboki koreni sačuvani su do danas i zbog toga što od slovenskih zemalja jedino Rusija i Srbija nisu prošli kroz čisto fašističko društvo, nego je boljševički totalitarizam u staljinizmu i titoizmu bio blizak kao krajevi u krug savijenog pruta. Otvoreni nacionalizam i manje više otvorena imperijalna svest da su imperije u Aziji i na Balkanu, po principu homologije istočnih despotija bez obzira na razlike u veličini, omogućuje da danas aktuelne vlasti tih zemalja vrše autoritarnu ulogu, prikrivenu mimikrijom demokratskih institucija.

Država nestala. / Svi pošteni. Socijalistička društva nije srušio ni NATO ni CIA. Ona su se urušila unutar sebe kada je stvoren u Moskvi hotel Luks za birokratiju paralelno sa narodnim kuhinjama, izgladnjivanjem Ukrajinaca i Kazaha, u njima je privatno vlasništvo bilo najrazvijenije, i obaveznim otkupom, plenidbom u Vojvodini. Jedenjem socijalističkog morala pojedena su i sopstvena deca. Raspadom SFRJ i rušenjem autonomije Vojvodine privilegovani su opljačkali robne rezerve, fondove, državni budžet, a inflacija obezvređivanjem dinara, neviđeno u svetu, omogućili su osiromašenje naroda i uništavanje srednjeg građanskog sloja. Spas u tranziciji bio je prividan jer je umesto Titove izgradnje nastupila miloševićevska i postmiloševićevska ugradnja, sve to u ime navodnog narodnog interesa i povratka dostojanstva Srbije. Građanski rat oterao je van zemlje građane u ugroženom položaju a tajkuni su doveli do bede i sopstveni narod. Mnogi ljudi koji su kritički slobodno mislili opredelili  su se za inostranstvo ili unutrašnji egzil.

5. oktobar se dogodio u Beogradu. / Nije u Novom Sadu. Ukidanjem autonomije Vojvodine, njena ukupna uloga je minimalizovana i dovedena u pitanje. Aktuelna vlast potire događaje i tekovine dvadesetog veka i AVNOJ-a. Promena i pomeranje etničkog sastava uvećanjem srpske zajednice ne potire istorijsku istinu o tome da Vojvodina jeste deo nacionalnog i kulturnog prostora srpskog naroda, ali i drugih etničkih zajednica koje su na ovim prostorima autohtone već dvanaest generacija. Pritom se zaboravlja da su „prečani“, evropski obrazovani, doprineli srpskoj državnosti koliko i većinska kritična masa u centralnoj Srbiji. Zašto bi se, inače, Novi Sad smatrao srpskom Atinom?

Započeli su promene. / Došao red na njih. Višestranačje je donelo  populizam sa još uvek dominantnom jednom partijom, sada prikriven sofisticiranim navodno demokratski izabranim institucijama i sa velikim prostorom za mesta neodređenosti preko kojih aktuelna vlast manipuliše ljudima. Srbija je još uvek politička a ne pravna država. Uređenjem javnih preduzeća i oporezivanjem bogatstva tajkuna Srbija bi se mogla za godinu dana ekonomski stabilizovati, samo to se još u Srbiji ne događa jer svaka nova stranka na vlasti pokušava da se obogati u svom mandatu bez obzira što je ekonomska i kreativna supstanca pojedena.  Borba protiv korupcije je fingirana a grabež aktuelnih vlasti svaljuje se na državni budžet odnosno grbaču siromašnih građana. Jedino još dublje životno iskustvo daje nadu da svačija jednom dogori. „Pravda je spora./ I – sve spornija,“ piše D. Lončar u novoj knjizi,“Ser-bia druga-čija?“ Pametan mladi svet odlazi iz Srbije, a briga vlasti za penzionere i sprečavanje bele kuge je sve nemoćnija.

Šef se promenio. / Nisu njegovi. Kaže se da su svi veliki ruski pisci izrasli iz Gogoljevog Šinjela. Tako su i svi srpski političari izrasli iz Miloševićevog šinjela, osim Đinđića. Zato je i ubijen, da ne kvari pravilo.

Ideali danas nisu Tesla i Andrić. Glas poslušne budale više vredi od neposlušnog mislećeg čoveka sa profesionalnom kompetencijom, jer drugi ne sluša vlast i ako ga odstraniš narod vidi da Silnik u vlasti ne pušta blizu pametnije od sebe. Videće se ko je superiorniji i gde je istina od interesa za opšte dobro.

I pesma i aforizam jedna vrsta katarze složenog i bogatog ljudskog bića. Neka vrsta duhovnog orgazma, s tim što je pesma iz ljubavi i dobra prihvatanja drugog kao sopstvenog bogatstva, a aforizam je proizvod duha sa naslućenom istinom o društvenoj stvarnosti. Dušana Rankova Lončara ipak radije vidim kao pesnika pa aforističara, jer se ne služi niti rečima lažnog patriotizma, niti širi jezik mržnje, što je slučaj sa mnogim tzv. uglednicima. Potkrepljujem to pesmom Bačvanin: Iz šora, tu odmah, iza Maričića, / prema opštini i crkvi, / kuća, s trščanim krovom, / dva debela duda i utonulom klupom, / čika Žarka Katanića, bačvanina. // Boga i crkvu je poštovao, / knjige redovno čitao. / U prvom ratu, vojnik, / u drugom, zarobljenik, / živeo je od zemlje i jednog konja. // Dok smo odrastali u kraju, / svake godine, bar jednom, u prolazu, / upitao bi: je l , šta si ti? / Odgovor je redovno glasio – Ličanin, / što je on ubedljivo negirao. // Posle prve godine, provedene / u velegradskoj samoći studenta, / u toplini domaćeg ozračja i pogleda, / komša Žarko ponovi pitanje, teško, / što i danas podgreva razum. // Odgovora više nema.

Autor je akademik NANU i VANU