„Čini se da hotelska soba ume prijatno da ćaska, ali i da zaćuti kada je potrebno. Nepoznati saputnik uvek nam deluje lepše, zanosnije, snažnije, bogatije, pametnije, ljubaznije i bliskije nego osoba koju odavno dobro poznajemo. Ono što nam je strano, vodi ka bliskosti, a ono blisko ka distanci.“ Čitam ove reči Roberta Valzera u sobi hotela Moskva, u Balkanskoj ulici broj 1, u Beogradu. Reč je o prekrasnom zdanju u stilu bečke secesije. Podseća na neogotički zamak sa šiljatim iglama, kitnjasto ukrašen cvetnim motivima izrađenim u keramici u zelenoj i žutoj boji, koja dominira, i kojima je obložena fasada od švedskog granita.
Posmatram u daljini reku Savu, koja pravi krivinu da bi se, odmah potom, srela s velikim Dunavom. Reka Drina, ona o kojoj piše Ivo Andrić, najveća je pritoka Save. Svakog jutra, tokom svog boravka u Beogradu, budim se s pogledom, obavijenim gustom maglom, na tu hladnu reku. Njene ledene vode stižu iz Višegrada, bosanskog grada čiji je značaj u srednjem veku bio izuzetno veliki, budući da je predstavljao komunikaciono čvorište između hrišćanskog (srpskog) i islamskog (bosanskog) sveta. U njemu se nalazio, i još se nalazi, „veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvu nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši“, piše Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija.
Sa prostranog vidikovca iznad reka Save i Dunava, sa stare Kalemegdanske tvrđave, vidi se njihovo ušće. Dok šetam po tom vojnom utvrđenju od davnina, koje je sada preuređeno u park, nailazim na keltske, rimske, vizantijske, slovenske, turske i austrougarske tragove. Svi oni skupa čine suštinu ne samo Beograda nego i čitave bivše Jugoslavije. Kula Nebojša, u podnožju, na ušću dveju reka, nemi je svedok njihove bračne sloge. Nailazim na maleni hram u kojem je grob nekog vezira i ostajem iznenađen. Provirujem kroz rešetke na prozoru i otkrivam uzan i kratak kovčeg, prekriven zelenom čojom s natpisima iz Kurana. Oko njega se nalaze predmeti neophodni za verski ritual i očuvanje samog kovčega. Grobnica nije napuštena nego je savršeno očuvana i o njoj se neko pomno brine. Kako je mogla preživeti sve istorijske vihore jedne tako složene zemlje?
Iz knjige „Gradovi u kojima umine bol“ Sesara Antonija Moline (prevod sa španskog Biljana Isailović), Arhipelag / NBS, 2012.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
