Pogledi između balkanskih zastava

Granični prelaz Sukobin tridesetak kilometara je udaljen od svoje opštinske centrale. Uzak, davno asfaltirani put, zakrči se kad moraju da se mimoiđu automobil i traktorče sa natovarenim lubenicama. Ispred graničnog prelaza automobili u tri kolone, dok im iznad lepršaju zastave – crnogorska, Evropske unije i albanska. Sa albanske teritorije, sa stene „posmatra“ ih svedok prošlih vremena. Ono kad se hermetički zatvoren poredak za sve branio iz bunkera. U koloni najviše vozila sa italijanskim i kosovskim registracijama. Zakači se i po neko sa rumunskim ili srbijanskim tablicama. Na granici samo dokumenta na uvid i „exit“, „izlaz“ ili „dalje“, pa šta ko razume. Bez pečata prelazi se u Albaniju, najava za Evropu bez granica. Na albanskoj granici carinik preko ramena odmahuje i „dalje“.

Na ulcinjsku teritoriju naslanja se skadarska. Prvo je selo Murićan. Američka zastava visoko podignuta i novoizgrađena žuta džamija sa belim tananim minaretom. Po putu se još po malo poskakuje. Sa jedne strane, iza zidova vire krovovi kućica, a sa druge niču nove kuće krečene u raznim bojama. Volujske zaprege i dvokolice malo komotnije se mimoilaze, uglavnom, sa mercedesima – starim i novim. Važno je da se ta marka provoza drumovima.

Kakva li je lepota Skadra, kad se prošeta njegovim velikim i malim ulicama, kad je pogled iz automobila lep. Visoko na brdu je tvrđava Rozafa iz ilirskog vremena. Legendu o njoj priča svako sa svoje istorijske strane. Prevedeno, Rozafa je isto što i mlada Gojkovica kada su braća Mrnjavčevići zidali Skadar na Bojani. Iz ovog grada na severozapadu Albanije devedesetih godina prošlog veka, krenulo je rušenje diktatorskog komunističkog nasleđa Envera Hodže.

Moderna saobraćajnica vodi prema Kukešu i Tirani. Jezde mercedesi u punoj brzini. Preticanje na punoj liniji i nepoštovanje ograničenja je tamošnji vozački izazov. Vozačka solidarnost je i tu na delu. „Blicanjem“ se upozoravaju ostali učesnici u saobraćaju da je u blizini „policia rugore“ (saobraćajna policija). Magarenca sa malim zapregama lubenice su takođe učesnici saobraćaja. Sa obe strane puta blješti od građevina – benzinske pumpe, mini-marketi, hoteli, nove kuće… Na završenim objektima od velikog društveno-državnog značaja obavezne su tri zastave – albanska, američka i Evropske unije.

Kartu čitaj, ali za svaki slučaj „rrugore“ policajca pitaj. Prištin? Po, po – u žurbi odgovara službeno ozbilja faca bez osmeha. Preko Kukeša pa u Prištin, albanskim investicionim čudom.

Autoput od stotinak kilometara još je u građevinskom doterivanju. Presekao put albanske planinske i krševite predele. Sad se doterani merkaju preko puta. Na autoputu mnogo krivina, levo, desno, dupla i česta upozorenja o odronima na 200, 400 i 800 metara. Iz daljine planinski i krševiti venci samo što se ne sudare sa automobilima. Benzinske pumpe i ostala svratišta na retkim mestima tek su u izgradnji. Do prvih sela pored autoputa dugo se putuje. Ušuškana u dolinama između planinskih venaca, tek počinju da osećaju civilizacijske tekovine. Nove kuće niču, za one iz prošlosti domove kao i ostale objekte važi obračun macolom.

Na putu sve češće sreću se srbijanske registarske tablice. Prečicom do mora, albanskog ili crnogorskog. Svejedno! Tamo gde prestaje autoput, nastavlja moderna saobraćajnica koja treba da premosti vreme do povezivanja sa autoputem koji ide iz pravca Prištine. Na albanskoj granici situacija ista kao i na ulazu. Albanski carinik, odmahuje preko ramena u pravcu prelaza na Kosovo. Opet, nema pečata i kontrole dokumenata.

Ulazak na Kosovo, znači, kontrolu dokumenta i „srećan put“. Na putokazima Prizren. Da li smo na pravom putu? Prva stanka je jedan od mnogobrojnih servisa za pranje vozila,

– Pričate li bošnjački?

– Prićam, prićam, srpski ja – odgovara perač kola i objašnjava kako da se stigne do prištine. Slika ista, kao sa druge strane granice. Gradnja u punom jeku. Hoteli, benzinske pumpe, mini-marketi, auto-servisi raznih vrsta, američke, albanske i zastave Evropske unije. Periferije gradova se naslanjaju jedna na drugu. Samo putokaz je znak da jedna teritorija prestaje a druga počinje. Sve blješti. Moderne saobraćajnice na kratko su isprekidane obilaznicama. Kružnih tokova ima puno. Priština je postala velegrad. Ne prepoznaju je ni oni što su tamo studirali. Na hotelu „Viktorija“ kip slobode blješti u noći. Još jedna potvrda kosovsko-američkog prijateljstva.

Sa druge strane Prištine – put prema Kosovskoj Mitrovici obasjavaju svetla novoizgrađenih modernih objekata. Sa ove strane manje hotela sa zvučnim imenima, više motela kojima u imenu ne izostaje miris razvijenog sveta. Dalje prema Kosovskoj Mitrovici put postaje sve lošiji. Taman se namerili i to da grade, kad ono izbiše blokade.

Prva blokada je u selu Rudare. Na sredini put veliki krst okružen crvenim ciglama. Iza njega veliki plavi šator sa podignuta oba ulazna krila. Sa njegove obe strane još naređenih šatora ima. Ljudi tiho pričaju, a zaduženi za usmeravanje vozila ljubazno objašnjavaju „uz srećan put“ kuda da se prođe dalje. Iza punkta velike gomile šljunka na putu i ambulantna kola. Vozila je na putu malo. Na ulazu u Leposavić „nisu radovi na putu“ već blokada. Opet ljubazno objašnjenje kako dalje. Na skoro svakoj uličnoj svetiljci visoko podignute zastave Srbije.

Dokumenta na uvid na Jarinju prvo na punktu koji kontrolišu međunarodne snage. Slika kao iz filmova. Lampom se daje signal da se priđe. Vojnik kontroliše dokumenta, zagleda svakog u kolima posebno, i pregleda gepek. Okej1 Ćao! – pozdravlja putnike, koji moraju da prođu pored žičanih „barikada“ sa obe strane puta iza kojih su borna kola na kojima su vojnici sa uperenim oružjem prema unutrašnjosti Kosova. Iza njih popaljeni kontejneri i nagomilana borna kola pored koji sede vojnici. Na administrativnom prelazu, samo jedan policajac. Kontrola dokumenata, zagledanje putnika i pregledanje gepeka.

Relacija Ulcinj – Albanija – Priština – Novi Pazar završena je na 447. kilometru.