Foto: Privatna arhivaDavno, tih nekih tmurnih devedesetih, prvi put smo sreli našu potonju dragu drugaricu Veru Šoti, u nekadašnjem „Kecu“, restoranu u kojem su se okupljali, divanili, a znali su ponešto i popiti, novinari i saradnici magazina „Nezavisni“.
Njeno ime bilo nam je naravno odranije poznato, pre svega po sjajnim tekstovima u ovom nedeljniku, u kojima je pisala o dramatičnim miloševićevskim ekonomskim temama, zanimljivo i lapidarno, i dakako znalački, onako kako to najbolji novinari znaju: koji neku temu, dosadnu po difoltu, pretvore u spektakl reči i saznanja, pokažu i dokažu njen značaj za naš mali život, prepunjen efemerijama.
Sa zajedničkom prijateljicom Tamarom Kaliternom Vera se družila dok je novinarila u Beogradu, sedamdesetih i osamdesetih. Obe su iznikle iz iste, beogradske ekonomske škole novinarstva. I obe su bile tankoćutne orijašice. Tamare već dugo nema. Rekosmo joj onomad, nekoliko dana nakon „Keca“, da smo upoznali Veru i sa njom popili par rakijica. Štedljiva na rečima, Tamara je samo prokomentarisala – Vera je prava lafica. Ko ju je dobro poznavao, mogao je da zna da je to najveći mogući kompliment koji je mogla izreći, i u kojoj se krilo i poštovanje za Verin profesionalni rad, ali i za drugarstvo, međusobno poverenje, i dakako visoke etičke norme i u poslu i u životu, do kojih su obe držale, nepokolebljivo i istrajno. Vera je Tamaru zvala – šjora.
Nisu samo njih dve nego i mnogi drugi sjajni novinari, onih boljih generacija, iznikli iz ekonomskih dnevnika i nedeljnika.
Nije to slučajno, u stvari valjda je sasvim logično da novinar, ukoliko želi da ozbiljno ukrsti koplje sa bilo kojom temom, od politike do sporta, mora da razume ekonomiju, finansijske tokove i paratokove, da razgrne sve ono što se krije iza „velikih priča“ koju nam moćnici serviraju preko uslužnih medija. Naš život je kao krimić: ako hoćete da otkrijete ko je počinio ubistvo, morate pratiti trag novca. Valjda je Vera stoga i volela krimi-serije, pogotovo one koje su dubinski secirale društvo i politiku. Bindžovali smo iste serije, razmenjujući preporuke, u ovo, je li, novije vreme.
Tih devedesetih, mladi novinari sazrevali su u nakaradnom okruženju, u pravom provizoriju, sve se raspadalo. Jedan svet je nastajao, onaj na koji nismo stigli ni da se sviknemo, uz bombe i krvi, a drugi se nije rađao. Sistema u sveopštoj gunguli nije bilo, normalnosti pogotovo, znanje smo morali da krademo, da tragamo za njim. Vera je bila od onih koji svoje znanje i svoje veštine nisu sebično čuvali samo za sebe. Inače, nije volela mistifikacije i zamešateljstva, nije imala šta da krije. Za razliku od nas, nepogrešivo je prepoznavala pogrešne ljude.
Poznanstvo, kasnije i prijateljstvo sa Verom, traje kao vino: kako vreme prolazi, ono je sve ukusnije i pitkije. Neke stvari ne otkrivate lako, nije od onih koji brendiraju erudiciju i iskustvo. Postepeno shvatate da se njena ličnost ne iscrpljuje samo u tome da je odlična novinarka, te osoba sa jasnim i beskompromisnim političkim stavovima kojoj je srce uvek na pravoj strani.
Upoznajete malo po malo osobu širokog znanja i interesovanja, izuzetnog senzibiliteta i beskrajno zanimljivog i dosta traumatičnog porodičnog iskustva, sa kojom možete pričati bezmalo o svemu što se pod kapom nebeskom nahodi. I da uživate u njenim nonšalantnim uvidima, otkrivate jedan stari svet, kojem je bila čuvarka, i za koji biste mogli pomisliti da je zauvek nestao.
No on je u Verinom stanu bio veoma živ. Mogli ste i da uživate u njenom pažljivom slušanju toga šta vi imate da kažete. Ne znamo osobu koja je bila inspirativniji slušalac od nje: slušala vas je pažljivo i onda kada niste bili baš u formi da kažete nešto pametno i interesantno.
Kada se doselila na Južni Telep, ovaj deo Novog Sada bio je ojačan. Tako smo osećali. Kao da je u njegovom timu zaigrao Lajonel Mesi. Imali smo vajber grupu pod imenom Južni Telep, na kojoj smo razmenjivali vredne informacije, ali i neke naše male šale. Volela je životinje, prema našim mačkama i psu ophodila se kao da su to njeni ljubimci. Često je spominjala cuke koje su je pratile kroz život.
Teško je reći kada se to tačno desilo, ali jednog trenutka počnete da se osećate kao da ste deo nekakve velike Verine porodice, koju čine sjajni ljudi, njeni drugari koje smo postepeno upoznavali. Sve te različite ljude spajali su Verin šarm i harizma. Osim o onima gore, političarima, nije Vera lako upotrebljavala teške reči, niti o nekome loše govorila. Bila je iznad toga. Jednom lafica – uvek lafica.
Istovremeno, o prijateljima govorila je sa takvom blagošću i brižnošću, da je to nekada znalo biti dirljivo, i svakako ne baš uobičajeno na ovim našim prostorima i u našim međusobicama. Nenametljivo, brinula je o njima i podržavala ih kada im je bilo najteže, kada su prolazili kroz teške životne periode.
Kada smo bivali bolesni, recimo u vreme korone, znala je da pripremi hranu i donese nam. Takođe nenametljivo, kao u prolazu, kao da je to nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da ne zaslužuje ni jedno jedino, obično „hvala“. Njen recept za leskovačku mućkalicu sa ajvarom i lukom koji se dodaje pri kraju kuvanja često se u našoj kući otelotvoruje. Dobila ju je od neke Leskovčanke. Govorila je, Leskovčani ajvar stavljaju u sva jela osim u reform-tortu.
Volela je Vojvodinu, verovala je u nju i onda kad su bezmalo svi odustali. Volela je Vojvodinu i pored svih poraza koje je pokrajina pretrpela, što od onih koji su planirali da je unište, što od onih koji su je, kao, branili, a zapravo je svesrdno i temeljno razarali. Vera je bila svetska žena i njena Vojvodina nije bila gubitnička, provincijalna, sitnopolitikantska, Vojvodina guski i patki, i staljinističkih podmetanja. Verina Vojvodina bila je otvorena, građanska, liberalno-socijalna, evropska, moderna, Vojvodina za koju se vredi boriti i u koju vredi verovati.
Biografija
Novosadska novinarka i građanska aktivistkinja Vera Šoti preminula je 5. decembra u 77. godini. Rođena je u Novom Sadu 10. januara 1948. godine, završila je Osnovnu školu „Đorđe Natošević“ i gimnaziju „Svetozar Marković“, a diplomirala je jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu 1971. godine.
Prvi angažman joj je bio na Radio Novom Sadu u Novosadskoj hronici. Nakon što su joj kao „liberalki“ oduzeli pasoš, što je bio deo političkog progona njene porodice, 1975. godine se seli u Beograd, gde je radila u redakciji „Privrednog pregleda“. Jedan period bila je i zamenik glavnog i odgovornog urednika tog dnevnog lista.
Za svoj novinarski i urednički rad 1984. godine dobila je nagradu „Svetozar Marković“, koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije (UNS). Od 1999. do 2001. godine uređuje nedeljnik „Nezavisni“, kojeg je izdavalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). Posle demokratskih promena, 2000. godine, pa do ostavke 2005. godine, nalazi se na mestu direktorke „Dnevnik holdinga“.
Vera Šoti je do poslednjeg dana bila aktivna u borbi protiv režima Aleksandra Vučića, učestvujući u organizaciji raznih građanskih akcija i protesta usmerenih, kako se navodi, što protiv urbanističkog i kulturnog razaranja Novog Sada, što protiv ukidanja demokratskih i građanskih sloboda u celoj zemlji.Jedna je od osnivačica pokreta „Vidi, Gari, ne može!“ a 2022. godine od Pokreta „Novi optimizam“ dobila je priznanje za građanski angažman „zato što je odbila da saučestvuje u zločinu nečinjenja“. Dobitnica je priznanja Saveza antifašista Vojvodine za 2024. godinu.
Otac joj je bio narodni heroj i prominentni posleratni političar Pal Šoti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
