Pohvala negacije

Izdvajam ga i iz Hegelove trijade, za mene već ono samo jedna je sinteza, istovremeno nepregledni volumen, čitav novi svet.

Pišem sada u slavu toga NE, koje ispisujem velikim slovima, probajući da nadglasam bolesni optimizam sporazumaša, manipulanata, oportunista i lažova, smatrajući i sam, da i menjševičko, najništije Ništa pripada Nečemu, jedino ga treba čestito i pomno razmotriti.

Ne, prema tome, zatvara vrata slepačkom hodu za predvodnikom, kojeg nam predstavljaju naše čini; u poričućem efektu toga ne, menja se konstativna shema kazivanja, koje je najčešće gola kopija delanja, u kojoj veli se što i radi, ne je tu da nam kaže kako se otporom, koji sada postaje vangramatičan, rađa ono polje obrnutosti, nedozvoljenog i donjeg, ono što postoji samo zato da bi se dokazalo da ima i nečeg suprotnog.

Napokon se može reći i ono što nije, što nam nije pred nosom u svojoj očitosti.

Kao iz dubine vremena, nalazim za ovo potvrdu u tekstu moga mrtvog druga Konstantinovića, napisanom pre šezdeset godina.

Dobio sam, srećom, malu bošču njegovih sabranih dela, tako ih mogu čitati na miru u svojoj dekameronskoj izolaciji, na suprot krdu moga naroda, koje, sumnjam da će ih, uz so i seno, uneti u svoje naćve.

A upravo odande, dohvatajući nasumice jednu od ovih skupocenih cigli naše pismenosti, vaskrsavam eksplozivni tekst, koji samo naizgled je o tome kako neko treba da nosi djubre.

Pisao je Radomir, kao i mnogo puta pre, ovu svoju šaradu, sa razloga moralnih, a naslovljenu, smatrao je, replikom Anouilha iz njegove pozorišne igre o Antigoni.

Tamo to izgovara Kreont, moćni kralj atički, kada svoje da suprostavlja onom ne, blede device, koja, uporna u sopstvenoj negaciji opštevladajućeg kreontstva, sišla je u grob zbog lude jedne vernosti, kako i u Matićevoj pesmi stoji.

A zapravo, mislim da je francuski pisac onu đubretarsku reč uzeo iz prakse, već postojeće, rigidne boljševičke levice, čiji zvuk slušam od najranije mladosti: neko, i u najsvetlijim od svih svetova, mora da obavlja najprljavije poslove, da, dakle, nosi đubre.

A piše zapravo Radomir svoj ogled u prilog negaciji, već onda, u godini 1961, neizvodivoj, jer i tada, deceniju pre jalovog studentskog bunta iz 1968, bilo mu je jasno da čak ni u srcu najpesničkijeg pesnika, ne više neće moći da se u potpunosti pojavi, Kreont će mu svojim da, zapušiti usta.

Zato što svet više nije bio svet, njegova java više nije bila dostojna svoje javosti.

Dogodiće se potom ona, nedovoljno protumačena reakcija Marka Ristića, koji tu javu branio je, bez obzira što sam bio je pesnik nejave, nadrealistički bard, pisac bezmerno iracionalne knjige Bez mere.

Uz Fenomenologiju iracionalnog, bio je on autor vlastitog ubeđenja da je u pobedničkoj Titovoj fenereji čovek napokon dohvatio svoju javu.

Slutim da je u tom kratkotrajnom dueliranju na stranicama Danasa (u čijoj redakciji sedim uz Radomira), odigrao se jedan presudan sudar, ništa manje bitan, od onog sukoba na ljevici, pola stoleća ranije.

U kome ponovo dogodilo se nešto, takođe nerazumljivo i neočekivano, rat među gotovo istomišljenicima.

Ne znam da li je neko, mimo Cvetićanina, ovo dovoljno obznanio.

A tamo vodila se bitka za čisto saznanje: nema više pesnika konačne negacije, naprotiv: najjači glas srpskog pesništa ispevao je nešto kasnije odu policiji, najlucidniji poet tog vremena, od svog Pozdrava Komuni, dospeo je pri kraju života do satrapa žičke popovštine.

Izgubilo se, po Radomirovom ubeđenju ono nedvosmisleno negatorstvo svake pesničke misli, upravljene uvek protiv, kontra i nasuprot, onaj trajni poriv nepristajanja.

Na sasvim drugom mestu pominje Konstantinović prihvatanje odredjenog ograničenja.

To je osećanje koje je imao i Kandinski, i Schoenberg, usvajajući meru, koju i najavangardnijem stvaraocu dodeljuje vreme u kome je.

Zato Radomir i veli kako i sloboda kod ovih ljudi, sloboda nije ništa drugo nego šansa da nađem svoje ograničenje.

U tom mudrom relativizovanju, izlazi da odsustvo slobode vidi on jasnije no onaj kome, dogmatski, čini se da u toj slobodi već živi.

A čime upravo svoju osobnu slobodu ograničava.

Sad se jedino razume kako Antigona danas je nemoguća, zato što njen rani duh ni na kakvo ograničenje nije bio spreman.

Čak i onda, kad, u najsrećnijim slučajevima, uspe da sačuva svoju čistu svest, savremeni pesnik biva nadglasan, najpre samo željeznom silom okolnosti, potom i sopstvenim, unutrašnjim sumnjama.

Ne samo kad se pita da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj – izgubljena je ona moralna jednosmernost Antigonina, današnji čovek, složeniji je od lude device što u grob silazi u svojoj nepodeljenoj veri, ovaj sad postao je subjekt zdvojan i nesiguran.

Ono što danas govori ironizam Rortyja, skepsa Cioranova i Popperova, već stoji u davnoj Konstantinovićevoj dijagnozi („Zaista, kako biti Da i Ne kad Da nije Da i kad Ne nije Ne?“) Da nema više Antigone, naznačila je još ranije, drama Smoleova, u kojoj naslovna junakinja uopšte se ne pojavljuje.

Prebrojavam onda moje umorne današnje prvosveštenice nemirenja, vestalke negacije, Sonja, Biljana, Srba, Nataša, Svetlana, Borka, – neke su već ionako mrtve – osim toga, Kreont je pobedio.

Kreont gradi svoj Beograd na vodi, Kreont ruši sve pred sobom, kako nam sada fali ona četa izrugivača od pre sto godina! „Dadaisti su, izgleda, poslednji čisti sledbenici Antigone“, tvrdio je Konstantinović.

Nažalost, današnji „pesnik nije u stanju da ponovi avanturu Dade i da čitavom svetu kaže Ne – on učestvuje u svetu, hteo to sam ili ne hteo, ako on nije izabrao ovaj svet, taj svet je ipak izabrao njega“.