Pohvala putovanju

Ali, da li je putovanje i smrt? Poneko od nas na putu je našao smrt, i nikada se nije vratio. Pa ipak, smrt se češće dešava kod kuće. Jer kakvo je to umiranje na putu? Nađete se na nekom nepoznatom trgu, u nepoznatom gradu.

Desiće vam se ono što vam se dešava kad gledate neke slike iz ranog perioda Dalijevog i Kirikovog: obuzeće vas vrtoglavica, strah, mutna slutnja ništavila pred svetom jedne apsolutne praznine. Otkud ova slutnja praznine na slikama ovih slikara? O tome sam razbijao glavu; sad mislim da je to zato što ovi pejzaži ne odgovaraju nijednom pejzažu našeg iskustva. Mi nemamo nikakav odnos s njima, oni su van ovoga odnosa, oni za nas još ništa ne „znače“, i pred njima, u njima, mi prestajemo da značimo.

A nemati odnos sa jednim svetom nije ništa drugo nego ignorisati njegovu istoriju, pa i samo vreme koje smo u stanju da doživimo samo posredstvom istorije; lišiti, dakle, u svojoj svesti, taj svet prošlosti, pa samim tim i budućnosti. To je svet apsolutne sadašnjosti, eto šta hoću da kažem, svet nepokreta, onog nepokreta koji je jedini u stanju da sugeriše ništavilo.

U ništavilo, verujem, samo tako se stiže. Možda je i savremena literatura, koja se češće poziva na filozofiju nego na slikarstvo, uspela upravo negde u blizini ovih slika koje su bez istorije kao geometrija, neki trougao, na primer, da se domogne svoje tehnike ništavila, tehnike za njegovu sugestiju: i ona se služi istim trikom sveta bez poznatog „značenja“, uspostavljanja apsolutne sadašnjosti, tog apsolutnog nepokreta. Poričem li da je to samo trik?

Ali čovek zbog optičke varke postaje bog ili samoubica. Ovaj trik, ta sugestija ništavila koja se zahvaljuje odsustvu „racionalnog“ odnosa sa jednim svetom (pa zbog toga i odsustvu istorije, vremena tog sveta i nas u njemu), oseti se, sa svom njenom svirepom snagom, na svakome putovanju. U nepoznatom svetu vi se osećate kao u ovim pejzažima Kirika i Dalija. Praznina tih pejzaža s kojima nemate odnos ispunjava vas osećanjem umiranja.

Pejzaži kao da vas gutaju, vi nestajete. Stanje je slično stanju sna kad padate u prazno ili kad sa stravom otkrivate da vas niko ne poznaje, pa zbog toga počinjete i sami sebe da ne poznajete. Da bih sebe video i čuo, mogu li samo svojim očima? Ja sebe gledam očima čitavog sveta, čak i „pogledom“ svoje mastionice na pisaćem stolu, pogledom vrha svog naliv-pera. Svet koji gledam i čujem, stvara me, na izvestan način gleda me i čuje, ja sa njim imam taj neophodni odnos da bih zaista bio.

Ako je taj svet jedini moj svet; ako je moja mastionica uvek ista, sve do poslednjeg mog dana, možda ću sačuvati iluziju da sam i ja isti, jedan i konačan, stvoren zauvek. Palanka, to je ovaj svet koji nam, nepromenljiv, sugeriše ideju o našoj nepromenljivosti. Ono što je najodvratnije u svakom provincijalizmu, to je sugestija apsolutnog u poretku, u odnosima, u meni samome: apsolutno je poreklom iz provincije u kojoj sve jeste kao da jeste zauvek, u kojoj nema promene, neočekivanog susreta, u kojoj aždaje ne mogu da žive, demoni i dobri anđeli-spasioci, razbojnici i čudesa, u kojoj je sve poredak od iskoni i zauvek, date mere Pohvala putovanju i srazmerja, takođe i slika moga Ja, kao slika koju sam stvorio u tome nepokretnom „konačnom“ svetu, jedna slepa i gluva „konačna“ slika.

Putovanje je atentat na tu sliku, na moju smešnu taštinu. Zašto se putnici tako unezvereno, na železničkim stanicama, vrte oko svoje nevidljive osovine? Zašto sa strahom gledaju u neočekivane pejzaže koji ih svojom novinom poražavaju? Odbijam razgovor o ushićenju s kojim ulazimo na nepoznati trg. Ovo ushićenje je trenutno: ono je možda radost što se izašlo iz jedne slike, iz svoga konačnog Ja, koje se oseća kao večita tamnica. Da, kao tamnica, ali ipak, evo, večita.

Ovome ushićenju sleduje očajanje, strah od praznine: u času kad čovek oseća da nestaje, da ga nema, da prestaje da „važi“, kad je spreman da govori kako su ga svi napustili, kad je spreman ponovo da nažvrlja neku pesmu o svojoj samoći. Nisam rekao da u ovoj bedi nisu napisane velike pesme i naslikane sjajne slike. Veličina je uvek od mesa bede, nekog promašaja, nekog nesporazuma. Onaj duh koji bi stalno, iz sekunda u sekund nepogrešivo ocenjivao svet, nikad se ne gubeći u njemu, uvek u idealnom, uvek u pravom položaju prema svetu, sigurno bi bio besprekorno tačan, bio bi gola tačnost, njena kvintesencija, ali – umro bi od te svoje tačnosti, udavio bi se u njoj. Ništa tu ne bi imalo da ga udari i pokrene na izraz, na stvaranje. Ako sve razumem, odnos mene i sveta je odnos savršenog identiteta, sklada.

Gde je identitet, tu nema stvaranja. Veliki pozitivisti, pa i oni iz današnjeg logičkog pozitivizma, tačniji su od nas, ali u tačnosti miruju, u savršenom izmirenju sa svetom. Da bi se nekuda pošlo, potreban je nesporazum, sudar, sukob. Potrebna je i izvesna mera gluposti, hvala neka je svetu koji nas daruje takvom glupošću, takvom kratkovidošću. – Ali, ako sam s ironijom nešto rekao o našim pesmama o samoći, kazao sam to ne zbog pesama i ne zbog literature, već zbog ove samoće čije optužbe su najčešće lažne: jer ova samoća što se oseti u nepoznatom svetu i koja se razume kao napuštenost od drugih, u stvari je potajna svest i strah da smo napušteni ne samo od drugih već i od sebe.

Ono što nas napušta, pa čak i kroz napuštanje tih drugih (mojih prijatelja, moje ulice, moje mastionice) to sam ja sam, slika o sebi koju imam, s kojom stalno pokušavam da održim neki svoj identitet; ta slika kao forma jednoga odnosa, ta slika, gle, tako varljiva, tako užasno zavisna od prisutnosti poznatog sveta s kojim sam odnos izgradio. Na putu, u putovanju, umire svet koji je „moj“ svet, umiru moji pejzaži, moja kuća, moji prijatelji (uvek ti fragmenti sveta u čijem obliku mi se čitav svet javlja: univerzum, na primer, može da ima izgled jednog dvorišta ili kupatila) i sa njima zajedno kroz njihovu smrt, ja upoznajem smrt i jednoga svoga Ja. Ali kakva agonija! I kakvim li sve trikovima pokušavamo da se domognemo vazduha, disanja, da izvrdamo tu neizbežnu smrt.

Najčešće primenjivan trik jeste onaj trik prepoznavanja, kad s neizrecivom radošću otkrijemo da neka ulica „liči“ na ulicu iz našeg sveta, da neki čovek „liči“ na nekog od naših poznanika, da neko drvo „liči“ na drvo ispod kojega smo pljuckali svakog dana dok smo bili kod kuće. Naš Bora Stanković u Parizu izdašno se služio tim trikovima: svuda je pokušavao da nađe i pronađe Orijent, ali ne zbog Orijenta samog, već zbog sebe. Jedna naša spisateljka nedavno je napisala, s autentičnom uzbuđenošću: kako je usred Bretanje, pronašla crkvu istu kao što je crkva njenoga detinjstva u Brankovini. Ona je, dakle, „prepoznala“ u drugom svetu svoj svet, prepoznajući sebe, braneći se od praznine, kao ambisa, kojom nas tuđi svet dočekuje, a ja sam, priznaću, najčešće sanjao Bajlonovu pijacu i, začudo, s radošću Pohvala putovanju opet prisustvovao jednoj sceni kojoj sam, za vreme okupacije, na toj pijaci bio svedok: kad su se žene bacile jedna na drugu zbog jednog samo komada konjskog mesa.

Ono što me je užasavalo nekad, što je činilo da ni kasnije, nikad, nisam mogao ovom pijacom da prođem bez izvesnoga straha, moćnog uprkos tome što sam znao da je besmislen, sada me je po hotelskim sobama, u tuđim gradovima, skoro radovalo: vraćao sam se, eto, samome sebi, i sebe spasavao, pa makar taj Ja i ne bio u idili neke usamljene crkvice već na Bajlonovoj pijaci, u bedi, u komadu krvavog konjskog mesa koje raskidaju gladni nokti: u umiranju, kad se brani, naše Ja ne preza ni od kakvih sredstava, pa čak ni onih koja ne moraju mnogo da nam služe na čast.

Ali jedna užasna lenjost (ne samo strah od sopstvenog nestajanja) nagoni nas da branimo ovu sliku koju smo vremenom provedenim u jednom svetu sklopili i nekako skrpili, lenjost za samostvaranje, lenjost nas, željnih da postojimo konačnošću starozavetnog boga, dati jednom zauvek. Šta znači putovanje ako ne upravo prinudu da, stalno u novom svetu, nužno stvaramo i svoje, nove odnose s njim, ne dakle da „prepoznajemo“ u njemu stari svet, nego da otkrivamo taj realni, aktuelni svet zaista, da otkrivamo sami sebe? Uprkos navici i nasleđu, čovek je ipak aktuelni čovek: svet se ne ponavlja.

Nikako konačni, neuništivi, pa makar i s moćnim pamćenjem koje nas ne zaboravlja i ne pristaje na sadašnjost, sa strašnim slojevima njegovih naslaga, svaki od nas je, na putu, to Ja koje je stalno u pitanju, koje se gubi i, upoznajući prazninu, nepokret, koje uvek iznova zahteva od nas da toj praznini, da strašnoj toj sugestiji ništavila, tom svetu bez odnosa sa nama, bez zajedničke naše istorije, bez vremena, ipak suprotstavimo, „damo“ neki svoj odnos tako što ćemo da ga prihvatimo, da pokušamo da mu se nametnemo, da nađemo sa njim nekakvu zajedničku istoriju, da stvorimo sebe. Uvek nova priča, uvek novi nalog istorije koja će svet da učini mojim svetom, da me useli u njega, poveže sa njim, otme ništavilu. Uvek poezija, ipak taj (ma šta se reklo) najstrašniji rad, to stalno putovanje kao umiranje konačnog, to beskućništvo kao izvor žudnje za kućom sebe samog, svojom slikom, obrascem. Možda pesnik, koji je enigma i za sebe samog, i nije drugo nego putnik, iskušavalac ništavila, ništa moćniji od nas ostalih putnika: prepoznajem u njemu, takođe, lenjivca, ali kome nije dato da bude lenjivac, da u savršenom identitetu sa večitim svojim Ja, kao u večitom nekom i nepromenljivom svetu, pošteno predahne i prespava svoj život!

Nije mu dato: pod nasiljem večite promene kojom mu se svet javlja, s one strane iskustva primenljivog na sva vremena, on se oseća valjda kao senka koja pati najstrašnijom patnjom senke: što je senka i što bi, nagađam, da se „postvari“, da samog sebe stigne kao nekakvu određenu izvesnost. Poznata je stvar: da pesnici nisu uvek voleli samo skulpturu, slike, već uopšte sve materijalne stvari, njihove čvrste forme koje su očigledne, koje ne mogu da budu dovedene u pitanje, koje imponuju pre svega kao postojane. A šta je pesma nego pokušaj ostvarenja jedne najpostojanije, „najmaterijalnije“ materije, koja bi odolela svim promenama, svim iskušenjima promenljivog sveta, ta „prava“ pesma o kojoj nije sanjao samo Malarme, pesma koja bi nas sadržavala do kraja i zauvek, pesma kao obrazac za jedno apsolutno Ja, iznad promene, iznad smrti, iznad naloga stvaranja tako teškog, tako uvek na granici očajanja?

Na sreću, to nam nije dato. Na sreću, tu je umiranje jer tu je putovanje, oni jezivi ali basnoslovni trenuci upoznavanja sa prazninom i nepokretom kroz koje jedino vodi put u svet: valjda svako otkriće, od najbanalnije gramofonske ploče do Danteovih stihova, osvojeno je po cenu upoznavanja te Pohvala putovanju praznine sveta u kome nas još nema, tog svetla sleđenog u kristale našeg odsustva, jedne užasne tišine. Verujem da su najluđi avanturisti, akrobati i pesnici, oni koji su se užasnuli u sudbonosnom trenutku, prenuli otkrićem: da su možda lepi i sjajni ali mrtvi, hladni kristali; čini mi se čak da ih i dobro vidim, sad, kako lete iznad ponora smrti.

„Pohvala putovanju“

Književnik i filozof Radomir Konstantinović i njegova supruga Kaća Samardžić proveli su 1962. godine oko šest meseci na putovanju Evropom.

U piščevoj zaostavštini nađena je nevelika sveska – dnevnik sa ovog putovanja koji je zajedno sa još nekoliko eseja o umetnosti objavilo JP Službeni glasnik (Beograd 2019) pod naslovom „Pohvala putovanju“. (urednica Milka Zjačić Avramović) Isti naslov nosi i jedan Konstantinovićev tekst iz novembra 1962, takođe uvršten u ovu knjigu.

U ovim tekstovima mladog Konstantinovića već je sasvim prepoznatljiv njegov filozofsko-literarni stil koji će doći do izražaja u kasnije napisanim delima. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje esej Radomira Konstantinovića „Pohvala putovanju“.