Pohvala ruci koja veze žicom

Ko bi ako ne bi mladi umetnici bili skloni eksperimentu? Svi radovi- crteži u prostoru i na zidovima izvedeni su žicom. Ko je znalac crteža kao Nina Ivanović može i u toj tehnici da postigne visok izražajni likovni kvalitet. Jer crtež je osnova svih tehnika; znamo da i kvalitet uljane slike, pa i skulpture zavise od dobre crtačke osnove. U stvari, tehnika crteža izvedenih žicom (savijanjem iste klještima) nije nam nepoznata. Mogu se se povremeno na grupnim izložbama videti slična dela izvedena njome. Ali samo prividno slična, jer obično su apstraktna, mnogo grublja i uglavnom izvedena žicom crne boje. Samosvojnost ove izložbe je što su radovi izvedeni ne samo raznobojnim žicama već i žicama različitih debljina. Ali njen vizuelni i prostorni kvalitet postignut je pre svega veštinom umetnikovih ruku, finoćom njihove likovne, „crtačke“ i tehničko-zanatske egzekucije. To je pravi koloplet i preplitanje izvijenih stabljika raznih biljaka, sa različitim lišćem i cvećem u zgusnuto „vezenoj“ floralnoj arabesci, izložen na belom čistom zidu galerije Haos. Ali i jedan veći rad, poput nekog drvoreda mladica, izveden je u istoj tehnici i sa istom biljnom tematikom u slobodnom prostoru.

Povodom ove izložbe možda je primerenije setiti se odeljka „Pohvala ruci“ (umetnikovoj), u knjizi čuvenog francuskog estetičara A. Fosiona „Život oblika“, nego filozofije A. Bergsona. Izložba je dobar primer nadrastanja sirovog materijala do pojma umetničke materijalizacije dela ili, bolje reći, izražajnog načina njegove umetničke obrade.

Prozračne i nežne žičane konstrukcije Nine Ivanović deluju nekim svojim čudnim, gotovo neuhvatljivim prostornim efektima produbljavanja i uslojavanja, slojevanjem napred-nazad planova, preklapanja i ukrštanja segmenata celine od raznobojnih žica. Njihov „lebdeći“ i pokretljivo-promenljiv vizuelni efekat zamišljen je da se se menja i samim promenama vidnih uglova pri pokretanju posmatrača. Valerski, svetlosni prostorni utisci se postižu različitim bojama, njihovim tonskim intenzitetima kao i diferencijacijom debljina žica, koje u ovom slučaju imaju izražajnu funkciju linija. Povodom ovih radova može se govoriti i o svojevrsnom načinu prostornog žičanog tkanja, pa i nizanja.

Tehnika instalacije Nine Ivanović zbog svoje prostorne prilagodljivosti i elastičnosti, širine i slobode svog mogućeg tehničko zanatskog kombinovanja u prostornom izvođenju idejne zamisli pokazala se u ovom slučaju kao potpuno odgovarajuća. A sama galerija sa svojim čistim belim zidovima i odozgo usmerenim, jakim reflektorskim osvetljenjem, kao savršeno adekvatan prostor za realizaciju opisanog umetničkog projekta.

U donjem prostoru galerije izloženi radovi pohvaljenih autora na navedenom konkursu: V. Sekulića, M. Antića, P. Đukića, G. Vitanovića, takođe, svaki na svojevrstan način zavređuju pažnju.

Džordž Miler neće režirati peti nastavak „Pobesnelog Maksa“

Los Anđeles – Džordž Miler neće režirati peti nastavak filmskog serijala „Pobesenli Maks“, zbog problema tokom snimanja filma „Autoput besa“, izjavio je australijski reditelj. Iako je četvrti deo distopijske sage najbolje ocenjeni film 2015. na sajtu filmske kritike Rotten Tomatoes, i očekuje se da će biti među nominovanim ostvarenjima za Oskara, Miler je izjavio na dodeli Zlatnih globusa da zbog problema tokom produkcije ovog filma ne želi da se vrati u prašnjave puteve postapokaliptične Australije.

„Neću više snimati filmove o Pobesnelom Maksu. Snimao sam film u Australiji na poljima divljeg cveća i crvene zemlje. Kiša je padala danima, pa smo morali da čekamo 18 meseci da nastavimo dalje, a svaki povratak u Ameriku trajao je 27 sati. Mnogo vremena mi treba za 'Pobesnelog Maksa'. Neću više snimati te filmove“, kazao je Miler za Njujork post.

„Autoput besa“, u kome glavne uloge igraju Tom Hardi i Šarliz Teron, pripreman je dve decenije, i prvi je film nakon trilogija sa Mel Gibsonom, koja je završena 1985. godine. Miler je planirao da film snima u Novom Južnom Velsu 2010. ali je napustio projekat kada je u pustinji niklo cveće i trava, da bi zatim usledila nepredvidljiva kiša. Film je na kraju snimljen u Namibiji, gde je izazvao proteste ekoloških organizacija koje su filmsku ekipu optužili da je oštetila ekosistem nacionalnog parka Dorob.

Početkom ove godine Miler je izjavio da je Furioza, jednoruka ratnica, koju u filmu igra Šarliz Teron, komplikovan lik, te da će ona biti odlična tema za spin-off film „Pobesnelog Maksa“. Američki novinari pretpostavljaju da Milerova izjava sugeriše da će slavni reditelj dozvoliti svojim kolegama da stanu iza kamera u budućim ekranizacijama popularne sage.