Pojas za spasavanje ili kamen oko vrata

I to ne meki socijalisti okupljeni oko dobroćudnog Džoa Bajdena, nego radikalni levičari koje predvodi senator Berni Sanders.

Prevlast radikalne (mediji koriste eufemizam progresivne) frakcije unutar Demokratske stranke definitivno je potvrđena izborom Sandersa za šefa moćnog senatskog Odbora za budžet.

To je kao da je zecu dato da čuva kupus.

A Sanders nije mnogo čekao nego je na dan Bajdenove inauguracije saopštio (tekstom u Gardijanu) kako će s novcem najbogatijih poreskih obveznika reprogramirati američki model ekonomije i sprovesti mere (i zakone) ekonomske politike koji su slika i prilika socijalističkog upravljanja.

Iako formalno program spasavanja američke ekonomije potpisuje novoizabrani predsednik SAD, u njemu nije teško prepoznati rukopis senatora Sandersa kojim se služio i u kampanji unutar Demokratske stranke za predsedničku nominaciju.

Veći porezi za bogate građane i kompanije, redistribucija novca, uspostavljanje jednakosti i čvrsta kontrola osnovne su stavke ekonomske politike Demokrata, uvijene u borbu protiv kovida 19.

Tandem Bajden-Sanders obelodanio je prvi hitan paket ekonomskih mera (pomoći) od 1,9 biliona dolara i najavio drugi paket (uz rebalans budžeta).

Glavne stavke plana su: bilion dolara za pomoć od 1.400 dolara svakom odraslom Amerikancu (od Trampa su već dobili po 600 dolara, a Sanders je predlagao po 2.000), osiguranje od nezaposlenosti (po 400 dolara), pomoć za iznajmljivanje stanova (25 milijardi), pokrivanje komunalnih i troškova energije (pet milijardi), pomoć za beskućnike (pet milijardi), oprost kredita studentima na javnim fakultetima, proširenje kredita na godinu dana za negu dece, podizanje minimalne satnice sa 7,25 dolara na 15 dolara, podrška lokalnim zajednicama da zadrže radnike u javnim službama (440 milijardi), pomoć školama (400 milijardi), grantovi za mala preduzeća, pomoć javnom prevozu (20 milijardi) i zdravstveno osiguranje za 97 odsto Amerikanaca (750 milijardi u narednih 10 godina).

Pravdajući ove troškove senator Sanders kaže: „Moramo rešiti problem visokog nivoa imovinske i dohodovne nejednakosti. To znači da u ovom periodu moramo osigurati da svi Amerikanci imaju na raspolaganju dovoljne finansijske resurse za dostojanstven život. Drugi rebalans biće iskorišćen da se stvore milioni dobro plaćenih poslova, da se obnovi infrastruktura i izgradi pristupačan stambeni fond, da se modernizuju škole, da državni koledži budu besplatni, spreče klimatske promene i ulaže u energiju iz obnovljivih izvora“. Da ne bi bilo dileme oko namera Demokrata, Sanders je poentirao: „Republikanci su većinu u Kongresu koristili da štite bogate i moćne. Mi ćemo je iskoristiti da zaštitimo radničke porodice, bolesne, stare i siromašne.“

Pošto u ekonomiji nema besplatnog ručka, logično je pitanje ko će da plati ovu državu blagostanja? Berni Sanders ima rešenje: „Najbogatiji Amerikanci i najprofitabilnije kompanije prema fer načelima.“

Naravno, „fer načela“ (kao i „dovoljne finansijske resurse za dostojanstven život“) odrediće šef senatskog Odbora za budžet, odnosno Sanders, koji tako promoviše načelo glasanje za život a ne princip rad za život i dodaje: „Ne možemo dopustiti da korporacije kao što je Amazon ostvaruju milijarde dolara prihoda i ne plaćaju ništa na ime federalnog poreza na zaradu“.

Prema računici Centra za poresku politiku, 93 odsto troškova spasilačkog paketa pokriće bogati građani i vlasnici biznisa kroz veće poreze.

Zato će biti povećan porez na dohodak (sa 37,6 na 39,6 odsto) i porez na dobit preduzeća (sa 21 na 28 odsto), uveden porez (15 odsto) na prihode velikih preduzeća i porez (21 odsto) na dobit stranih podružnica američkih firmi. Ako porezi ne budu dovoljni, Bajden će koristiti i budžetski deficit u čemu ga Sanders podržava.

„Ojačaćemo ekonomiju, smanjiti nejednakost i povesti dugoročnu finansijsku stabilnost nacije najodrživijim putem“, poručio je Bajden.

Može li tandem Bajden-Sanders obnoviti američku ekonomiju spasilačkim paketom punim subvencija za klijentelističke grupe?

Trezvena javna analiza zasad je nemoguća zbog zaglušujućeg trijumfalističkog klicanja, ali primedbe već stižu iz libertarijanskih krugova.

Ključna zamerka je da paket pomaže građanima a ne biznisima i da štiti radna mesta a ne prihode kompanija.

Ričard Epštajn, profesor Univerziteta u Njujorku i Čikagu, smatra da Bajden i ekipa idu pogrešnim putem i zalažu se za sveobuhvatnu regulaciju ekonomije po uzoru na propali kalifornijski zakon AB5 (poznat kao zakon o radnicima za koncerte, zahtevao od kompanija da nezavisne radnike vode kao zaposlene), koji je delimično izmenjen nedavnim referendumom jer je stvorio haos, ne samo za Lift i Uber, već i za novinare, prevodioca i druge frilensere.

„Bajdenov tim će se prikloniti tvrdim propisima i blokadama koje će ugušiti ekonomski oporavak“, pesimista je Epštajn.

Adam Mičel, analitičar za poreze i budžet u centru Grover M. Hermann, tvrdi da spasilački plan proširuje poreske programe koji decenijama unazad nisu ispunjavali ciljeve pravednijeg društva.

Kao primer, navodi dva nedavna eksperimenta s povećanjem odbitka poreza na ostvarenu dobit radnicima bez dece u Njujorku i Atlanti koja su pokazala vrlo mali ili nikakav uticaj na zaposlenost i povećanje zarade, a veće koristi nisu uticale na druge ključne pokazatelje blagostanja.

Mičel navodi studiju koja je utvrdila da čak tri četvrtine subvencije siromašnima i ugroženima potroše advokati, programeri i računovođe. Za Mičela nema dileme odakle pare za državu blagostanja: „Porezi će morati da se povećaju.“

A kako to izgleda, pokazao je na sledećem primeru: „Evropljanin sa nižim prihodima, koji zarađuje 40.000 dolara, plaća 6.000 dolara više poreza – dodatnih 15 odsto svog prihoda – nego što bi plaćao dosad u Americi.“ Mičel smatra da bi američki radnici imali više koristi od programa koji zagovara niske poreze, ograničava potrošnju i uklanja regulatorne prepreke za rad i zapošljavanje, pa konstatuje: „Fiskalna realnost je da plan demokrata zahteva poreze koji povećavaju troškove poslovanja i smanjuju zarade svih Amerikanaca.“

Interesantnu analizu efekata podizanja cena rada sa 7,25 na 15 dolara na sat napravila je Rejčel Grejzler, viši analitičar u Heritidž fondaciji.

Ona smatra da je „podizanje cena radne snage za preduzeća koja se bore da prežive kamen oko vrata a ne pojas za spasavanje. To je kao da je neko predložio povećanje stanarine za domaćinstva koja kasne mesecima sa plaćanjem. Kako će onda povećanje cene rada pomoći preduzećima?“

Ona je analizirala ugostiteljske usluge u kojima je promet prošle godine opao 20 odsto, a minimalna zarada bila manja od 15 dolara. Grejzler uzima kao primer restoran sa pet stalno zaposlenih radnika.

Ako im se minimalna zarada poveća na 15 dolara, vlasnik restorana imaće dodatnih 85.800 dolara troškova.

Sa profitnom stopom od oko pet odsto restoran bi morao godišnje da zaradi dodatnih 1,7 miliona dolara od prodaje hrane (4.700 dolara dnevno) da bi pokrio novi trošak radne snage.

„Nemoguć podvig u normalno vreme, a kamoli usred svetske pandemije“, konstatuje Grejzler i dodaje da ako se minimalna cena rada od 15 dolara primeni na celu američku privredu, ona za svakog poslodavca znači 36.000 dolara novih poreza i naknada.

„To znači da će svaki posao koji ne zaradi najmanje 36.000 dolara godišnje u robi i uslugama na kraju biti ugašen a radnici izgubiti posao“, kaže Grejzler.

Njena poruka je da je jedini način da se zarada poveća (bez uzimanja prihoda od drugih) – da radnici postanu produktivniji.

Grejzler tvrdi da minimalna zarada od 15 dolara neće pomoći radnicima da steknu obrazovanje i iskustvo niti će im obezbediti tehnologiju da proizvode veću vrednost i više zarađuju.

Ona smatra da će rast minimalne zarade imati kontra efekat – preusmeriće resurse poslodavaca sa obuke i investicija na zarade.

Spasilački program obećava više vladinih programa i propisa, više poreza i potrošnje a to vodi u socijalizam s centralizovanim upravljanjem, utopijskim obećanjima i preraspodelom tuđeg novca, tvrdi Li Edvards, analitičar Centra za američke studije B. Kenneth Simon i dodaje: „Socijalizam stvara fatalnu uobraženost i veru da može donositi bolje odluke za ljude od njih samih. Veruje da je država mudra, a tržište glupo.“

Edvards veruje da su sindikati glavna smetnja slobodnog preduzetništva, individualne slobode i odgovornosti jer koče produktivnost i obeshrabruju ulaganja.

I Stiven Malanga, saradnik u Menhetn institutu, smatra da je Bajden prijateljski nastrojen prema sindikatima i da će vratiti politike Baraka Obame naklonjene radnicima.

Malanga navodi podatak da je Obamina administracija za osam godina uvela 22.700 pravila koja uređuju poslovanje i da je većina njih u Trampovo vreme ukinuta, što je naišlo na odobravanje vlasnika malih biznisa.

„Sada će sigurno biti poništen veći deo Trampe regulatorne reforme. Bajdenovo predsedništvo pružiće još jednu priliku za testiranje teze da je vladina regulativa neprijatelj ekonomskog rasta“, zaključuje Malanga.

Neće biti dobro ako test bude pozitivan. Još gore će, međutim, biti ako iz Amerike počnu da beže poslovni ljudi (kao što sada beže iz Kalifornije) i sele biznis u prijateljski naklonjene države.

A neće biti dobro ni ako program za spasavanje ekonomije podeli Ameriku po osnovu klasne netrpeljivosti.