Pojas za spasavanje ili kamen oko vrata

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Šta ti je istorija…amerika da pređe na državni socijalizam a sovjetorusija na rigidni drzavnomafijaski kapitalizam uz komunorobovlasnički i kapitalisticki socijalizam kod sirotih kineza…pa to je došao kraj sveta.

   1. Prilično pristrasan tekst. Razočaravajuće

2. Neobično, novinari sa zavidnim znanjem o ekonomiji odmah se nađu u zaštiti kapitalizma. Nedosljedno, mada su u godini korone a pod ranijim WH occupant-om već tri paketa su bila podijeljena. Ali kad se daje iz budžeta ili Fed štampa pare pa to ide predatorima neposlovnosti, to je kao kapitalizam. A sad je Berni kao problem. Uhhhhhh, značajno interesno i koncepcijski neodrživo.

3. Brkić je zabrinut za američke biznismene. Radnike bi držao na minimalcu, da bi mali, srednji a najviše veliki biznismeni mogli da profitiraju. Novinar to naziva „investiraju“ (mora se obnoviti ergela u garaži, još poneka jahtica, ovo ono).
   Ali problem je što većinu stanovništva neke zemlje ne čine biznismeni, nego oni koji za njih rade. Ako je većina na minimalcu, neće trošiti, tj kupovati kod biznismena.
   Ako se minimalac podigne, više ljudi će ići u restorane koje Brkić pominje, pa će restorani zarađivati više, više ljudi će kupovati u prodavnicama, što je valjda ključ svake ekonomije, da bude veliki obrt.
   Sindikati postoje da bi zaštitili radnike, da ih gazda ne bi terao kao marvu, čemu su gazde sklone. U tome se razlikuje kvalitet država i sistema, na one koje su našle balans između rada i zadovoljstva, i one države koje nije briga za one koji su najniže na.lestvici zarada.
   Tramp je skloniji ovoj potonjoj, da mu je važniji bio interes krupnog biznisa.

   1. A, kod kod koga i gde će u takvim uslovima poslovanja, koja su očigledno naklonjena samo velikim i bogatim biznisima, ljudi moći da kupuju i troše više? Mali ljudi, sa malo više novca pojedinačno, donosiće još veći prihod onima koji će jedino moći da nude robe i usluge (velike kompanije, korporacije i slično).
      Ovo zapravo liči na scenario da se ustanove samo dve klase ljudi: oni koji rade za „pristojan minimalac“ (po Bernijevoj i Sandersovoj meri) i njihove prebogate poslodavce. Imaćemo ogromnu većinu onih koji rade za 15$ na sat i poslodavce koji mogu da priušte takvu radnu snagu, a ne moraju da je plate više da bi ostvarili još veće prihode.