Životni san Ljubomira Matijaševića (75), penzionisanog rudara „Kolubarinog“ ugljenokopa jeste da se u Lazarevcu podigne spomenik izginulim rudarima jer su to, kaže, zaslužili.
Ljubomir se godinama zalaže za to da njegovi izginuli „kamarati“ dobiju bar „najobičniju spomen-ploču, gde bi se za Dan rudara – 6.

Životni san Ljubomira Matijaševića (75), penzionisanog rudara „Kolubarinog“ ugljenokopa jeste da se u Lazarevcu podigne spomenik izginulim rudarima jer su to, kaže, zaslužili.
Ljubomir se godinama zalaže za to da njegovi izginuli „kamarati“ dobiju bar „najobičniju spomen-ploču, gde bi se za Dan rudara – 6. avgusta, moglo položiti cveće i zapaliti sveće“.
– Sramota je i gre’ota što mojim poginulim drugovima još nije podignut spomenik. Pa svaki od nas je u „Kolubarskim rudnicima“ pojeo više uglja nego hleba, svaki od nas je ugljem natovario kompoziciju od Lazarevca do Zagreba i nazad – kaže Ljubomir.
Ta njegova inicijativa nije, međutim, dosad nailazila na razumevanje rukovodstva „Kolubare“ ili odgovornih u Lazarevcu. Čak mu je „u vreme komunista“ poručeno da mnogo ne govori o tome i ne sramoti rudnik i grad.
– Pa, zar bi to bila sramota – pita i kao da proverava da opet nije „šta omašio“.
A mesta za spomenik ima.
– Ima park kod Doma kulture, koji su rudari napravili, a posle mu dali ime (visokog partijskog funkcionera CK SKS, Spasenije) Cane Babović (poreklom iz tog kraja), a sada je opet samo Dom kulture – kaže Ljubomir.
Usput se presabira ima li čemu da se nada ako „Kolubarine“ penzionere, a nije on jedini, ne zovu ni za Dan rudara, ni za obnovljenu slavu Svetog Prokopija, ako im ne šalju ni novine koje kompanija izdaje, ako jedva dobiju ugalj na kredit, ako do direktora ne možeš da dođeš jer sekretarica uporno ponavlja „direktor nije tu…“. Ljubomir Matijašević poseduje svoj „nepotpuni“ spisak izginulih rudara u „Kolubarinim“ ugljenokopima, dok se lignit vadio iz podzemnih revira. Na spisku su 22 rudara koji su život izgubili u jami „Junkovac“, 14 rudara u jami „Kolubara“, sedam u jami „Prkosava“ i jedan rudar u jami „Kosmaj“.
– Mnogi od njih su mi na rukama umirali, nije im se moglo pomoći. I danas se sećam dvojice mladih policajaca iz Beograda, koji su, kao i mnogi drugi, vikendom dolazili na „udarnički rad“. Deca još, ništa ne znaju, ni Boga da nazovu, samo se presvuku i udri. A u rudniku tako ne može, otkide se veliki komad uglja, pogiboše obojica – priča Ljubomir.
Seća se takođe, bio je član spasilačke čete „Kolubarine“ jame „Junkovac“. Rudare su i tada vrebale opasnosti od obrušavanja uglja, poplava, požara, svakojakih povreda. Ta četa je brojala deset ljudi i bila sastavljena od iskusnih rudara. Bili su posebno plaćeni i prolazili su specijalnu obuku.
Ljubomir Matijašević je u RB „Kolubara“ došao 1955. Posle teže povrede na radu i trogodišnjeg lečenja, na „lakšim poslovima“ u „Kolubari-Metal“ proveo je od 1973. do 1989, odnosno do penzije.
– Prilikom bušenja rupa za mine u jami, pao sam sa visine od 14 metara, povredio kičmu i ostao nepokretan. Ponovo sam prohodao u Igalu, u Institutu „Simo Milošević“, gde sam posebnu pažnju imao od porodice Burić. Njihov sam dužnik do kraja života – veli deda Ljuba.
Stari rudar živi u svom Arapovcu, „zadnja pošta Mirosaljci“, selu između Velikih Crljena i Kosmaja, sa suprugom Milijanom, sinovima Milovanom i Milivojem, snahama Milankom i Milicom, unučićima i praunučićima.
– A i penzija je redovna, oko 26.000 dinara mesečno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari