Imam 82 godine i sada sam počasni predsednik Mesne zajednice Mrtvica. Od 1945. do 1985. godine voljom građana proveo sam na dužnosti predsednika Mesne zajednice, bez plate, pa nije teško izračunati da sam duže od pola veka na predsedničkoj dužnosti – kaže kroz smeh za Danas Stanko Veličković, iz Mrtvice, u Grdeličkoj klisuri, zasigurno najduže u predsedničkoj fotelji u Srbiji.
Mrtvica je planinsko selo, u srcu Grdeličke klisure, sa oko 360 stanovnika. U selu je 110 kuća, u kojima je najčešće jedan ili dvoje starina što je dokaz da selo polako umire. Škola je nekada imala i sedamdesetoro đaka, sada tek desetak. Mnogo je mladića koji su davno zakoračili u četvrtu deceniju, a da se nisu oženili jer devojaka ovde nema.
– Tako nije bilo ranije. Četrdeset godina, uz kraće prekide, jer je to zakon nalagao, bio sam predsednik MZ Mrtvica i to u vreme kada je ta mesna zajednica obuhvatala sedam sela. Radilo se udarnički, nije se razmišljalo o vremenu, a o nadoknadi ni govora. Bilo nam je važno da selo dobije i struju, i put, i most, i trafostanice, i lepu školu. Ponosan sam na svoje meštane, oni na mene i zajednički smo delili i radost i tugu – veli Stanko Veličković, već dve decenije penzioner.
Koliko se radilo u planinskoj zabiti Mrtvice govori podatak da je jedne godine buldožer bio u pogonu, iz dana u dan, sedam meseci. U početku su Mrtvičani bili nepoverljivi, bojali su rušenja seoskih međa. Kasnije, kako su radovi bili sve vidljiviji, nisu krili radost.
Stanko Veličković, koji se u mladosti bavio rudarskim poslom u Mačkatici, nedaleko od Surdulice, a potom do prvih penzionerskih dana radio kao trgovac u Vladičinom Hanu, kaže da nije bio na bolovanju, nije tražio lekarsku pomoć i nikada nije koristio ozbiljne lekove.
– Poštovao sam ljude i oni mene. Pa, jedanaest puta sam bio stari svat. Nekog mladoženju sam upoznao baš onog dana kada me je zamolio da mu budem svedok na venčanju. Znao sam da se taj poziv ne odbija. Uvek je bilo lepo, uz pesmu, igru i dobro vino – priča Veličković.
Ovaj krepki starina kaže da je bio i sudija-porotnik, radio i druge poslove i da je za svoj rad dobio, između ostalog, Orden rada sa srebrnim vencem, ali je najviše voleo da bude sa svojim meštanima i svojom porodicom. Najduži predsednik jedne mesne zajednice u Srbiji, Stanko Veličković, još iz mladalačkih dana bio je zaljubljen u kola. Punih 35 godina vozi „bubu’’. Kaže da ju je kupio kao polovno vozilo, ali da je i sada najsigurniji kada se nađe za njenim upravljačem.
– Nikada nisam kupio novo vozilo, a imao sam ih dosta, uglavnom „bube“. I sada volim da vozim kola. Uzgajam i kukuruz i krompir, a za jedan dan posečem stotinu kubika ogrevnog drveta – kaže Stanko Veličković.
Anegdota o selu
Po legendi, koju je Stanko Veličković čuo od jednog advokata, selo Mrtvica dobilo je ime još pre nekoliko stotina godina. Tu su prolazili trgovci, otac i sin, putovali su Grdeličkom klisurom ka Grčkoj. Pala je noć, bilo je loše vreme i morali su da prenoće. U daljini su ugledali svetlo. U kući su zatekli baka Anđu i njenu kćerku. Bile su u crnini. Na pitanje zašto tako izgledaju, odgovorile su da je celo selo izumrlo od kolere i da su samo one dve žive. Tako i mesto dobi ime Mrtvica. Mladić se te noći zaljubi u Anđinu kćerku, oženi se njome i, kaže dalje legenda, imali su mnogo dece i dugo i srećno živeli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
