Pola veka volontiranja Danice Šmic

Za nju je, kaže, volonterizam sastavni deo života, osećaj da možete da pomognete drugima. Još 70. godine prošlog veka postala je član ondašnjeg Jugoslovenskog crvenog krsta. Iako je bila nastavnica matematike, završila je i obuku za bolničarke, što joj, kako kaže, i dan-danas pomaže. Često brine o ljudima koji su i mlađi od nje.

„Da drugom pomognem u mojoj mesnoj zajednici Senjak-Topčidersko brdo smatram kao svoju potrebu i obavezu, jer starije osobe treba posećivati, biti im psihička podrška. To je najdelotvorniji lek koji može jedan volonter da pruži starijoj osobi koja živi sama. Treba biti volonter u svojoj sredini, gde ga ljudi znaju i gde imaju poverenja u nega. Na taj način mi vraćamo zajednici ono što smo od nje dobili“, priča za Danas Danica.

Priseća se da su se ljudi ranije više odazivali da budu volonteri, da je bilo masovnije, ali da i danas Crveni krst Srbije ima dosta humanih ljudi.

„Svako treba da pronađe volontera u sebi, koji želi i može u svojoj sredini da pomogne zajednici. Jer, ako hoćemo da nam društvo bude bolje, humanije i pravedniji, moramo sami da se potrudimo. A biti volonter je prvi korak ka tome“, smatra Danica.

Osećaj solidarnosti i humanosti, brige za druge kako kaže donosimo iz kuće, iz porodice, a škole samo treba da usmere đake u tom pravcu i da uvedu obavezne časove volonterskog rada, kao što je na Zapadu.

„Ne može da dobije diplomu, mislim u srednjoj školi, ako ne ispuni određeni broj časova volonterske aktivnosti. To bi bilo korisno i za zajednicu i za svakog pojedinca. Mislim da će to da se razvije. Mladi hoće samo ih treba usmeriti i ukazati da je to korisno i za njih da se sklone sa ulice, da više imaju ljubavi i pažnje međusobno“, navodi Danica.

Na mesnoj zajednici Senjak-Topčidersko brdo grupa samopomoći postoji od 2011. Broji 11 članova od 50 do 87 godina. Svi su aktivni, umreženi lepo sarađuju, što se, kako tvrdi naša sagovornica, pokazalo i tokom vanrednog stanja, kada mnogi od njih zbog godina nisu imali mogućnost da izlaze, ali to ih nije sprečavalo da pomažu drugima.

„Oni koji nisu mogli zbog godina da izlaze radili su od kuće, telefonom, a mlađi članovi koji su imali pravo kretanja odlazili su u nabavke i nosili našim korisnicima. Nabavljali su im lekove, hranu, odvodili ih kod lekara. Mi smo ih pozivali, pružali psihološku podršku, obaveštavali ih“, priča Danica. Kaže da straha među njima nije bilo, jer su znali da drugima oni treba da pomognu.

„Imali smo poziv iz Kosjerića, gde se ćerka zahvaljuje što mi pozivamo telefonom, interesujemo se za njenu majku koja ovde u Beogradu živi sama. Imali smo slučaj sa profesorkom klavira koju je oborio motociklista. Dugo nije mogla da se oporavi, a živi sama. Mi smo je posećivali, pozivali, jedan naš član joj je pomogao da produži vozačku dozvolu. Sva srećna je bila. Inače, vodila je grupu čije smo koncerte slušali i na Kolarcu i u Kući kralja Petra. Nadamo se da ćemo kad sve ovo prođe, opet ih slušati“, kaže Danica.

Ponosna je, kako kaže, na svoju svoju generaciju koja je poštovala savete struke i pridržavala se epidemioloških mera. Nisu se predavali, čak i u tim situacijama, i dok nisu mogli da se viđaju, stariji ljudi su znali jedni drugima da pevaju preko telefona, razgovaraju, slušali Bočelija iz Milanske skale…

Zahvaljujući aktivnostima volontera nekoliko stariji korisnika, dodaje Danica, dobilo je novčanu pomoć, a neko i gerontodomaćicu. Za njih pišu žalbe, pisma, odlaze do institucija… Posle ukidanja zabrane kretanja bilo im je lakše.

„Volonter je u stvari most između osobe kojoj treba pomoći i određenih institucija. Mnogi nemaju tu mogućnost da odu do neke institucije pa mi uradimo to za njih. Upoznajemo ih sa svim pravima koje imaju. Celog života morate kao volonter nešto da učite da bi mogli da pomognete drugima. Nama je bitno da naši stari budu zadovoljni i srećni. Mi kažemo da nisu bitne godine, bitno je kakav život vodimo u godinama koje imamo“, navodi Danica.

Ima dva sina i dvoje unučadi i njima je usadila solidarnost da pomažu drugima. Voli cveće, druženja, a matematiku nikada nije zapostavila, čak svakodnevno uradi po neki zadatak. Smatra da svako dete može da je savlada, samo treba znati svakom od njih „te brojke približiti“ na vizuelan način, jer tako deca lakše pamte. Znala je za jednačine da pomene deci carinu umesto znaka jednakosti, a razlomke je predstavljala tako što je delila jabuku.

Za sve ove njene aktivnosti mnogo joj pomaže kondicija koju je godinama stekla kao planinarka. Kaže da je njen organizam naučio na kretanje. Dnevno prepešači 10 kilometara, što joj ne predstavlja nikakvo umaranje. Od 2004. godine je članica Planinarskog društva „Pobeda“ na Vračaru. Dan čistih planina sa svojim kolegama planinarima provela je na Rajcu, a 4. oktobra planira obilazak Deliblatske peščare.

„Kretanje može da zameni mnoge lekove, ali ne postoji lek koji zamenjuje kretanje. To stalno pričamo i našim starijim korisnicima. Jako je bitno da se ne zatvore u kuću“, priča Danica, navodeći kao pozitivan primer jedinog narodnog heroja Petra Matića, koji je ove godine napunio 100. godina, a koji je i dalje aktivan, koristi gradski prevoz, odlazi kod lekara sam.

„On kaže prvih sto godina ne računam, sad mi je tri meseca. Svega se seća do najsitnijih detalja šta je sve preživeo u ratno vreme i kad ga pitate za koronu, on kaže: „Bilo je i težih momenata, sve ćemo mi to izdržati, sve će to proći““, navodi Danica Šmic.