Policija ne uzima za ozbiljno nasilje nad LGBT osobama: Zbog čega slučajevi brutalnosti često nemaju zvaničan epilog?

Dodatno, otvara se i pitanje da li i kako LGBT osobe ostvaruju zaštitu od nasilja, policijaskog i svakog drugog, upravo pred tim organima.

Praksa je pokazala, navode poznavaoci, da se pripadnici marginalizovanih grupa često povlače, ćute i ne prijavljuju nasilje, zbog straha od stigmatizacije i drugih posledica, a da i kada to urade – njihove prijave ne dobijaju pravni epilog.

– Generalna praksa je da osobe koje pripadaju LGBT zajednici ne žele da prijave slučajeve policijske brutalnosti iz straha od otkrivanja njihove seksualne orijentacije. S druge strane, tu je strah od viktimizacije i eventualno drugih posledica, kaže za Danas Goran Miletić, direktor Civil Rights Defendersa za Evropu.

On dodaje da je slučajeva maltretiranja uvek bilo, ali da žrtve retko žele da izlaze u javnost sa tim ili da pokrenu postupke pred sudom.

Bojan Lazić, predstavnik “Da se zna”, navodi da je za osam godina, koliko ta organizacija postoji, bilo još dva ovako drastična slučaja nasilja policajaca prema LGBT osobama, kada su one zadobile povrede i pretrpele veliku traumu.

– Odnos policije prema LGBT populaciji često umnogome zavisi od situacije, o kojoj policijskoj stanici se radi, od samih policajaca. Teže je u manjim mestima, gde su iskustva veoma loša, gde se policijski službenici podsmevaju, ophode se diskriminatorski kada neko dođe da prijavi nasilje. Tu su na udaru najviše transrodne osobe, kad dođu u policijsku stanicu da prijave neko nasilje, a nisu recimo promenili lična dokumenta pa im se ne uklapa upisan pol i fizički izgled. Onda često nastupa podsmevanje i samim tim se ni prijave ne shvataju ozbiljno, navodi Lazić primere koje je organizacija „Da se zna“ beležila godinama.

Kako navodi, ovakvi događaji nisu česti, a neka iskustva sa policijom su bila krajnje korektna.

– Dešava se da policajci saslušaju šta treba prilikom prijave i ophode se pristojno. Ipak, ostaje kao zaključak da većina tih slučajeva ne bude procesuirana i da se sve završi na krivičnoj prijavi. Može da se kaže da policija ne uzima za ozbiljno prijave LGBT osoba i ne daje im na važnosti kao što bi recimo postupala sa heteroseksualnim osobama. To se vidi i u našoj godišnjoj statistici, koja pokazuje da dve trećine slučajeva ostane neprocesuirano, konstatuje Lazić.

On pojašnjava da je poslednji slučaj policijske brutalnosti veoma težak, jer se radilo o višesatnom psihičkom i fizičkom maltretiranju.

– Zlostavljanje počinje kada su policajci videli LGBT obeležja u stanu momka i devojke. Onda kreće to brutalno fizičko nasilje, polno uznemiravanje, vređanje, oni imaju i telesne povrede, imaju i traume, uništen je stan, vrata su razvalili, kao da hapse najveće narko-bosove. Uz to sve vreme je trajalo vređanje na bazi seksualnog opredeljenja, i pretnje uz aludiranje da je to bolest, objašnjava slučaj od 14. februara i napominje da su policajci u tom slučaju višestruko povredili više zakona.

Advokat Božo Prelević kaže da je u slučajevima privođenja ili ispitivanja uvek bilo svakakvih dešavanja, ali da u svojoj praksi nije primetio da su takvi ispadi vezani isključivo za LGBT zajednicu.

– Bilo je različitih slučajeva, mada ja nisam primetio da je LGBT populacija izdvojena posebno od nekih drugih marginalizovanih grupa, kao što je jedno vreme takav problematičan odnos policije bio prema Romima, recimo. Što se tiče gej populacije, nisam imao osećaj da je to izraženije u odnosu na druge. Svakako, uvek postoje policajci koji se ne drže pravila službe prilikom hapšenja, privođenja i otkrivanja krivičnih dela. Vrlo često ćete videti, sada značajno manje nego ranije, da oni pretuku pa i upucaju okrivljene prilikom svojih akcija. Sećam se kada je policajac pucao u vaterpolistu zato što je mislio da je vozilo koje on vozi ukradeno, a nije bilo. Pucao je i uništio mu mu je karijeru, skoro da ga je ubio. Toga, dakle, uvek ima. Pa setite se kada su maltretirali decu premijera Crne Gore Zdravka Krivokapića, toliko ima slučajeva samo iz onoga što sam ja zastupao, nabraja primere iz svoje prakse Prelević.

Ipak, o poslednjem slučaju Prelević kaže da je užasan i neshvatljiv.

– Ukoliko je tačno sve što je izneto o ovom slučaju, to je maltretiranje nakon lišavanja slobode, i ono nema nikakvog opravdanja. Čak nije bilo ni u cilju da priznaju neko delo, koliko sam ja shvatio. I ako to nije u tom cilju, bez obzira da li su momak i devojka gej ili ne, mislim da je to užasno i neshvatljivo. To čak nije ni iz straha da će neko nešto preduzeti, to je čisto maltretiranje, kaže Prelević, uz zaključak da su ovako drastični slučajevi ipak pojedinačni. Inače, prema podacima iz Izveštaja o transfobiji i homofobiji za 2022, u Srbiji su bila 94 fizička napada na LGBT osobe, 24 više nego prethodne godine.

Policajci u strahu primenjuju neprimerenu silu

Božo Prelević dodaje da često policija tuče svakoga kod koga nađe drogu, i muškarce i žene, te da je svaki slučaj koji je on zastupao bio takav.
– S druge strane, i policajci rade sa poluizludelom populacijom, za njih je svako potencijalni koljač, i ne znaju ko će da ih izbode nožem. Kada sam ja kao ministar razgovarao sa nekima od njih, oni su mi ukazali da ne znaju koga hapse i ne znaju šta taj može da im uradi, kaže Prelević.