Političari kalkulišu oko gostovanja u emisijama

Na današnji dan pre jedne decenije AJB postala je deo dobro poznate mreže Al Džazira čije vesti su proverene i pouzdane, reč je o kući čijoj se reči veruje. Novinarka Ivana Momčilovič Odobašić je deo ekipe AJB od prvog dana AJB 11. novembra proslavlja deset godina, na toj televiziji ste od samog pocetka, kako je to izgledalo?

Prvi put u svojoj karijeri sam tada učestvovala u stvaranju televizije, ni iz čega. Prve dane smo provodili na treninzima u Sarajevu koje su nam držale kolege iz Dohe, potom smo iz Beograda slali priloge za eksperimentalni program. Sećam se da sam išla na Jarinje da izveštavam o paljenju prelaza. Situacija je bila dramatična, napadane su novinarske ekipe, prema nama samo verbalno ali i da je bilo drugačije, to nigde ne bi bilo prikazano jer smo program pravili samo za nas. Ipak, baš smo se trudili da radimo kao da program ide uživo. Trčala sam, kao da je sve „za pravo“ i kada je bilo hapšenja Gorana Hadzića, uključivala se za AJ English. I tako mesecima, svaki dan. Mnogo manje dramatično je bilo uključivanje u „program“ iz beogradskih restorana, tada još nismo ni imali prostorije pa smo priloge pravili u kafićima a za uživo uključenja smo molili konobare da na trenutak zastanu sa posluživanjem kako ne bi osvanuli iza nas sa poslužavnicima dok fingiramo live uključenja. U to vreme bila sam šef beogradske redakcije, najmanje novinar a najviše osoba za administraciju – potraga za prostorom za redakciju, registracija dopisništva, uvoz opreme. Sećam se kako me jednog jutra u 4 ujutru probudio špediter za granice da mi se žali kako će dugo čeka, kako mu je pun kamion opreme za koji traže svaki papir. Dok on priča, ja razmišljam o tome ko je ovaj čovek, kakva špedicija, koja granica. Nastavila sam da spavam još neko vreme, budim se na vreme za posao, mislim da sam se tek na putu ka poslu setila da čovek nije pogrešio ni broj ni osobu. I dalje je bio na granici i ne baš lepo raspoložen.

Način rada na AJB se potpuno razlikuje od rada na domaćim, medijima kako ste uspeli da se prilagodite?

AJB ima svoje standarde i svi smo im se prilagodili. Iz njh učili, popunjavali rupe u dotadašnjem znanju. Sistem je veliki, mreža ima dopisništva u svakom kutku sveta, sve te kolege, njihovo znanje su ti nadohvat ruke. Potpuno je normalno da kolegi iz Gaze dok je sukob sa Izraelcima u toku nije problem da se nakrako uključi u emisiju i prenese informacije sa terena. Ili da dopisnica iz Bele kuće pomera svoje obaveze za AJ English da bi bila u tvojoj emisiji. Kad sam pratila predsedničke pa parlamentarne izbore u Rusiji, blisko sam sarađivala sa kolegama iz AJ Arabic i AJ English iz moskovskih dopisništava. Delili smo materijale, lajv pozicije za uključenja. Svi smo mi kolege, nema malih i velikih.

AJB je poznata po emitovanju proverenih i tačnih vesti, jedna od opaski je da su vestii na AJB umivene, kako gledate na takve priomedbe?

Više volim da su umivene nego da su tabloidno prljave. Umivene jesu, ukoliko to znači da su proverene sa više strana, ali o tome mogu više kolege iz News redakcije. Ja sam dugo van informative, radim emisije i instistiram na tome da uvek imamo drugu stranu. Potpuno je nedopustivo, a u srpskom medijskom prostoru tako uobičajeno, da političari iz vladajuće Srpske napredne stranke ne dolaze u emisije koje im nisu po volji. Meni više i ne odgovaraju na telefonske pozive, niti poruke. Ali ne odustajem. Kad god imam emisiju u kojem je opozicioni srpski ili bilo koji drugi političar, moja je obaveza da pokažem i drugi stav. Uvek ali uvek pozovem naprednjake, oni ne došu, čak ni ne odgovore na pozive. I onda to unedogled ponavljam u emisiji – što iz želje da ih dozovem, što iz potrebe da gledalac koji se tek uključio zna da smo zvali sve uključene strane a da nekih tu nema. Da emisija koju gledaju nije „mikrofon je vaš„ za opoziciju koja govori šta želi. Za neke je to uzaludan posao, za mene nije, smatram je osnovnom profesionalnom odgovornošću. Postoje i opozicioni političari koji kalkulišu sa dolaskom, obično odustaju kada uvide da preko puta njih neće biti sagovornika iz vlasti. Uvek, ali uvek, više vremena utrošimo u traženju sagovornika nego u pripremi same emisije.

Koje profesionalne izazove je pred vas postavila AJB?

Pa, ne znam da li je ona meni ili sam ja njoj bila izazov, moji direktori bi na ovu temu imali šta da kažu (smeh). Volim da kažem da sam na Studiju B, gde sam započela karijeru, bila beba-novinar, na B92 sam odrasla a konačno sazrela sam na Al Džaziri. Svuda sam „krala“ zanat. Novinarstvo mora da se krade, da krajičkom oka gledaš šta rade oni na koje se ugledaš, to nije sramota i ovo preporučujem mlađim kolegama topla srca. Isto kako u frizerskom salonu ugledate neprimetnog pomoćnika kako gleda dok frizer šiša i hvata cake. Tako naučeno znanje je neprocenjivo. Najviše sam to činila na STB, posebno i s velikom ljubavlju na B92. Na AJ se sve u toj atmosferi nekako uklopilo, nadogradilo. Možda najveći iskorak je bilo vođenje redakcije Current Affairs gde sam bila izvršni producent. Lekcije iz tog dela karijere su neprocenjive – i priatno i profesionalno. A još sam zahvalnija na prilici da pokrenem nove emisije „Kodex“ i „Širu sliku“ i da pratim kolege, njihov trud, zalaganje iz novog uredničkog ugla. Snimali smo emisije u kojoj je kolega iz Hrvatske prikazao Srbina nepravedno optuženog za ratni zločin, Imali smo ispovesti žrtava pedofilije sveštenika Srpske pravoslavne crkve, emisiju koja je bila nadomak nagrade NUNS-a za istraživačko novinarstvo. Prikazali smo borbu zdravstvenih radnika tokom pandemije I istraživali zašto je toliko lekara imedicinskog osoblja preminulo na radnom mestu. Ove emisije i dalje se snimaju iako ja više nisam u toj redakciji. Veoma mi je zbog toga drago.

Posebno ste vezani za Sarajevo?

Ostavljam deceniju svoje karijere u kojima sam uživala u razgovorima i diskusijama u studiju, ponekada s ljutila na neprofesionalnost sagovornika, putovala u zemlje regiona, snimala emisije. Mnogo profesionalnih izazova i uspomena. Sećam se situacije u kojoj nam je pred početak emitovanja programa povodom izbora u Srbiji u 19.57 puca ceo sistem. Sve. I samo u slušalicu čujem koleginicu koja mi kaže najsmirenijim mogućim gasom: hej, pukla nam je grafika, ti vodiš izborni program. U tom trenutku mislim da se šali, moj deo posla te noći bila su povremena uključenja i komentar rezultata tokom programa kojeg je trebalo da vodi kolega iz drugog studija. Nije se šalila, u 20 sati sam izgovorila: Dobro veče, ja sam ta i ta … počela sam da vodim program. E, u to me je snaga jakih televizijskih sistema i ekipe koja iza sebe ima sate i sate vanrednih višesatnih programa. U tom trenutku, svi su uz mene, kolega kamerman trči da mi unese neke papire sa najavama, drugi kolega iz režije mi u slušalicu kaže da je sve ok i da ćemo izgurati. I ja znam da hoćemo. I jesmo jer sam uz sebe imala takvu jednu ekipu.