Politička upotreba smrti Adama Bogosavljevića

Prva politička partija u Srbiji, Narodna radikalna stranka, osnovana je 1881. godine, samo četiri godine posle Čemberlenove Nacionalne federacije u Velikoj Britaniji (1877). Organizatori Narodne radikalne stranke smatrali su da njena istorija počinje mnogo ranije, to jest: od 1868, kada je došlo do rascepa Ujedinjene omladine srpske na, uslovo rečeno, socijaliste i liberale, i kritike Ustava iz 1868, prvog nacionalnog ustava, koji je bio plod saveza Namesništva posle ubistva kneza Mihaila i liberala.
Utemeljivačima Narodne radikalne stranke smatrani su, kao što je rečeno, podjednako i Svetozar Marković i Adam Bogosavljević, a obojica su umrli pre njenog formalnog organizovanja. Marković je bio rodonačelnik ideje socijalizma u Srbiji. Bogosavljević, narodni poslanik od 1874, predvodio je u Narodnoj skupštini malobrojnu – u početku samo dva poslanika, ali tvrdu opoziciju, koja je bila nukleus Narodne radikalne stranke.
I o Svetozaru Markoviću i o Adamu Bogosavljeviću pisalo se mnogo. Istoričari su, uglavnom, sledili rano postavljenu šemu o uticaju (Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića). Prema toj šemi, treba da je, pretrpevši uticaj Svetozara Markovića, Adam Bogosavljević redukovao njegove socijalne i političke ideje, i tako omogućio da one široko prodru u seljačku masu, koja je za obojicu bila isto što i srpski narod. Međutim, istorija njihovog međusobnog odnosa nije tako jednostavna.
U stvari, Svetozar Marković u svojim listovima, a Adam Bogosavljević u Narodnoj skupštini istovremeno su konstituisali jednu ideologiju, ideologiju narodne države. Ali, ta ideologija je nadživela ne samo svoje tvorce nego i istorijsko vreme koje je neposredno reflektovala.
Markovićevu ideju narodne države baštinile su generacije inteligencije u Srbiji, iz čijih redova su poticali inspiratori i organizatori političkih stranaka. To je imalo odlučujući uticaj na programsku orijentaciju stranaka, na karakter politike i političku kulturu. Jedinstvo oko ideje narodne države predstavljalo je pretnju svakom odstupanju od pomenute ideje. Podele su nastajale samo na pitanju koja će stranka doslednije ostvariti ideju narodne države, to jest, na pitanju vlasti.
Bogosavljevićeve predloge u Narodnoj skupštini, kojima se on suprotstavljao svakoj institucionalizaciji države, to jest podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se manifestovalo u zahtevu za uništenje birokratskog sistema, odnosno za degradiranje i ukidanje činovništva, a za uspostavljanje narodne samouprave, odnosno države po meri seljaka, često su podržavali i liberalni i konzervativni poslanici.
Radnički pokret u Srbiji je u Svetozaru Markoviću i Adamu Bogosavljeviću takođe video svoje preteče.
Za istoriografsku interpretaciju ideologije narodne države, koja je izvorno reflektovala Srbiju na granici između predmoderne i moderne države i društva, nije, međutim, dovoljna samo distanca u smislu protoka određenog vremena. Potreban je i razvitak, stvarna promena, koja tek omogućuje novu perspektivu u odnosu na pomenutu ideologiju. Ako u proteklom vremenu nema unutrašnje dinamike, ako nema razvitka, distanca je neizbežno samo hronološka. Drugim rečima, ako ne uočava da pred sobom nema dovršenu pojavu već proces dugog trajanja, istoričar, uz sav trud koji ulaže, ne može da uspostavi istorijsku distancu. U tom slučaju, on ideologiju narodne države ne tumači nego nesvesno reprodukuje, i to u onoj meri u kojoj ona i dalje živi.
Bez celine, koju čine život i rad Adama Bogosavljevića, kao i okolnosti pod kojima je on umro, ne mogu se razumeti ni neke važne pojedinosti: zašto je uopšte jedna smrt i posebno baš smrt Adama Bogosavljevića iskorišćena za organizovanje Narodne radikalne stranke i zašto ni kasnije nije prestala da se koristi u borbi radikala protiv liberala? Zato što je namera bila uvek ista: ne samo diskreditovati liberale, da bi se oni oslabili kao politički protivnici već podstaći mržnju prema njima, da bi lakše bili uništeni. Jer, onaj ko je skrivio smrt jednog od idejnih roditelja Narodne radikalne stranke je njen neprijatelj, odnosno neprijatelj naroda. Osnove ovog mišljenja treba tražiti, pored ostalog, i u idejama koje je zastupao Adam Bogosavljević.
Oko imena Adama Bogosavljevića ispredene su nekolike legende, koje su nastavile da se održavaju uprkos istorijskim saznanjima, paralelno sa njima.
Adam Bogosavljević je rođen 1843. u Koprivnici, tadašnji okrug krajinski, u za to vreme bogatoj porodici. Posle osnovne škole u Koprivnici, u Beogradu je završio Trgovačku školu i gimnaziju. Na Filozofski fakultet Velike škole upisao se 1864. godine. Ne položivši završne ispite, koji su spadali u lakše, vratio se na selo. Ovaj biografski podatak je rodno mesto prve legende o Adamu Bogosavljeviću.
Sve do vrlo akribične studije Rastislava V. Petrovića (1972), smatralo se da je Adam Bogosavljević od završnih ispita odustao da ne bi došao u iskušenje da stupi u državnu službu.
Bogosavljević je bio prvi narodnjak u Srbiji u značenju koje je taj pojam imao u Rusiji, to jest: obrazovan čovek koji odlazi u narod, da bi ga prosvećivao i organizovao protiv birokratske države, a za narodnu državu. Istraživanja su, međutim, pokazala da Bogosavljević na završne ispite nije izašao iz privatnih, a ne iz načelnih razloga. Kao i da je državnu službu tražio, ali je nije dobio. Kompetovao je za mesto učitelja u Koprivnici (1867) i mesto profesora u Zaječaru (1869). Tek kad ni ovoj drugoj molbi nije udovoljeno, Bogosavljević se vratio na selo. Legenda je nastala da bi se „ovaj karakteristični detalj iz života Adama Bogosavljevića uskladio sa njegovim kasnijim antibirokratskim nazorima“.
Nastavlja se