Političke naznake likvidacije

Ispred jednog od solitera koji čine takozvanu Istočnu kapiju Beograda, Rubežića su u zasedi sačekali Dragan Popović Dadilja (ubijen 18. jula 1995, ubica nepoznat), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov (umro 15. decembra 2002.) i Bojan Petrović (ubijen 1. marta 1998. godine, ubica nepoznat). Rubežić je usmrćen s više hitaca. Popović i Vujisić su osuđeni na po 15 godina zatvora. Kazne su im kasnije znatno umanjene. Petkov i Petrović su zbog saučesništva osuđeni na po pet godina. Razlog ubistva zvanično nije ustanovljen. Nezvanično, četvorica učesnika u likvidaciji nisu više želeli da trpe Rubežićevo nepredvidivo ponašanje i sklonost ka šikaniranju ljudi iz svog okruženja i prijatelja.

Drugo je ubistvo u „Nani“ 1990, policijski delimično razjašnjeno, ali bez jasnog sudskog epiloga – utvrđene su sve okolnosti osim najvažnije – ko je ispalio smrtonosne hice u Andriju Lakonića.

Dok su u dva prethodna zločina motivi brzo ustanovljeni – u prvom se radilo o međusobnom obračunu, u drugom je isti motiv bio protkan i detaljima vezanim za saradnju sa DB-om – u Matićevoj likvidaciji vidljivije su bile jedino političke naznake. Državi na čijim su se granicama vodili oružani sukobi, pritisnutoj sankcijama, ogromnim ekonomskim i političkim nevoljama, bez prijatelja u svetu voljnog da joj pomogne… nikako nije odgovaralo da i u svom dvorištu ima finansijera sposobnog da opremi hiljade naoružanih dobrovoljaca suprotnog ideološkog opredeljenja.

U Beogradu se znalo da je Beli, za ovdašnje prilike, bogat čovek. To nije ni skrivao. NJegovi prijatelji kažu da im je bez pogovora pozajmljivao novac, da je dobro raspoloženje umeo da ispolji čašćavanjem uličnih čistača iznosima većim od njihove zarade. Posedovao je umeće da zarađeni novac nekoliko puta „obrne“ i tek potom troši. Zato je njegova galantnost imala pokriće – nijednog trenutka nije ostajao bez novca. Mada ga većina pamti kao vlasnika brojnih auto- otpada, drugovi iz mladosti kažu da je u taj posao ozbiljno krenuo kasnije. Voždovčanin s kojim je rastao tvrdio mi je da je lično učestvovao u transakcijama s kojim je Beli sakupio početni kapital:

„U vreme prvog uvođenja bonova za benzin, u tada još postojećoj Jugoslaviji, Beli je na benzinskim pumpama širom Srbije imao veze. Uspevao je da za skromne sume kupi devizne bonove, a potom ih unovči po znatno višim cenama. Svakodnevno smo prelazili stotine kilometara. Pare je bukvalno skupljao u džakove. Ko god priča da je do novca došao prodajući drogu, laže. Nikoga nije prevario, a svi su se od njega 'grebali' za novac. Izmišljali su razloge za pozajmicu, ali njega je to uveseljavalo. Ko bi ga nasmejao glupim obrazloženjem, a mislio kako ga je nadmudrio, dobijao bi novac bez roka za vraćanje.“

Ozbiljnija stepenica Matićevog poslovnog uzdizanja vezana je za odlazak u Amsterdam. Put u Holandiju vremenski se poklapa sa „slučajem Nana“. Bivši operativac Saveznog DB-a kaže da je Beli otišao iz straha da bi na suđenju učesnicima ove afere i njegovo ime moglo da bude pomenuto. U Amsterdamu, tokom nekoliko meseci boravka, pokrene posao sa auto-otpadom, uspostavivši veze koje je kasnije koristio kao kanale za dopremanje delova iz inostranstva. Pričalo se da je tamo upoznao ljude koji su ga snabdevali kradenim vozilima i motorima, ali su to pobijali svi koji su s njim radili. Na njegovim otpadima policija nije nalazila ukradene ili sumnjive delove.

Uporna nastojanja da se pogibija „kralja auto-otpada“ veže uz malverzacije za njegov posao, nisu dala opipljivog traga. Beli je u Beogradu posedovao četiri otpada, nezvanično mnogo više. Matićeva majka Milica kaže da joj je sin u nekoliko navrata pominjao mogućnost da mu neko od ljudi iz okruženja dođe glave, jer ih je pohlepa za onim što je Beli posedovao dovodila u iskušenje. Većina od šest otpada, za koliko je ona znala, kao i strugara koju je Beli na ime prijatelja podigao između Bajine Bašte i Perućca, posle njegove smrti su otišli u tuđe ruke.

Nastavlja se