Politički boj za ukrajinsko pravoslavlje

Već ta molitva, Simbol vere, postala je povod velikog raskola 1054. godine. Nesporazum i razlaz izazvalo je pitanje da li Duh sveti ishodi „od Oca kroz Sina“ ili „od Oca i Sina“ (Filioque). To pitanje vernicima i na Istoku i na Zapadu pre hiljadu godina bilo je razumljivo i bitno kao i danas. Ko veruje u Duha svetoga, svejedno mu je kako on ishodi. Pastiri Hristovog stada ne mogu i neće da se usaglase. Bratsku ljubav potisnula je mržnja koju je samo malo ublažilo ukidanje međusobnih anatema 1965. godine.

Ovih dana skidanje još jedne anateme unosi novi raskol, ovog puta u pravoslavnom svetu. Na zasedanju Svetog sinoda Vaseljenske patrijaršije doneta je odluka da se nastavi proces davanja autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, da se skine anatema s poglavara dve pravoslavne crkve u Ukrajini (patrijarha Filareta i mitropolita Makarija; prvi je na čelu Ukrajinske pravoslavne crkve – Kijevskog patrijarhata (UPC-KP), drugi Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve – UAPC) te da se poništi Sinodalno pismo iz 1686. godine kojim je Carigrad moskovskom patrijarhu dao pravo da posvećuje kijevskog mitropolita. (Uzgred, ima onih koji sumnjaju u postojanje tog pisma, jer od njega nema ni traga ni u Istanbulu ni u Moskvi, gde se čuvaju samo kasniji prepisi. Patrijarh Dionisije, njegov potpisnik, godinu dana kasnije smenjen je zbog korupcije.) Pored pomenute dve, u Ukrajini deluje i Ukrajinska pravoslavna crkva koja priznaje vrhovnu vlast moskovskog patrijarha (UPC-MP).

Ne čekajući da patrijarh Kiril sazove svoj Sveti sinod, predsednik Vladimir Putin sazvao je svoj Savet bezbednosti – čelnike izvršne i zakonodavne vlasti, ministre odbrane, spoljnih i unutrašnjih poslova te šefove obaveštajnih službi. Razmotrena je situacija nastala „nakon skandalozne odluke carigradske Ekumenske patrijaršije“. Saopštenje ukazuje da se ne radi o borbi za duše, već za tela vernika; ne za carstvo nebesko već za carstvo zemaljsko.

Tri dana kasnije, 15. oktobra, okupio se Sinod Ruske pravoslavne crkve (RPC). Skup je, nimalo slučajno, održan u Minsku, glavnom gradu Belorusije. Time je, između ostalog, poručeno da je Belorusija („naša zemlja“, rekao je moskovski patrijarh Kiril) a pogotovo njena crkva, potpuno odana Kremlju. Prećutana je činjenica da je Polocka eparhija, najstarija u Belorusiji, osnovana odlukom kijevskog mitropolita). Polazeći od zaključaka svojih političkih glavara, crkveni oci su jednodušno rešili da raskinu veze s Vaseljenskom patrijaršijom. Ona je, smatraju Rusi, počinila „kanonski zločin“, stupila na njihovu „kanonsku teritoriju“ i stoga je „nemoguće nastaviti euharistijsko zajedništvo s njenim jerarsima, duhovništvom i laicima“. Rečeno znači da vladike i sveštenici više neće saslužiti s duhovnicima Vaseljenske patrijaršije i da vernici RPC ne mogu da prisustvuju bogosluženjima koja služe „raskolnici“. Reda radi, izražava se nada da će odluka o priznanju UPC biti promenjena.

Čovek neopterećen crkvenim pravom i politikom ne može da razume kako ne mogu da se zajedno mole istom Bogu pravoslavci i katolici. Još manje je razumljivo i objašnjivo kako ne mogu da se zajedno mole pravoslavci iz različitih zemalja, odnosno nacionalnih crkava. Koga vole ako ne vole svoje bližnje? Zašto svoju autokefalnu crkvu, poput tolikih drugih, ne može da ima drugi po veličini slovenski narod? U Ukrajini se, uz to, podseća da je hrišćanstvo u Moskvu stiglo iz Kijeva, koji je dvestotinak godina stariji od glavnog grada Rusije. Prema predanju, hrišćansku veru je na obali Dnjepra, na mestu današnjeg Kijeva, propovedao Andrija, brat apostola Petra. Žitelji tog grada i Kijevske kneževine postaju hrišćani masovnim krštenjem 988. godine, u vreme kneza Vladimira. Dotadašnji bogovi kolektivno su spaljeni, njihove preostale pristalice su istrebljene.

Kijevska mitropolija bila je podređena carigradskim patrijarsima sve do pomenute 1686. Autokefalnost UPC obnovljena je maja 1920. Ukinuta je deset godina kasnije, januara 1930, na saboru koji je sazvan po Staljinovom nalogu. Mitropolit Mikola Borecki optužen je za kontrarevolucionarnu delatnost. U zatvorima je strahovito mučen, ali je odbio bilo kakvu saradnju s režimom. Nestao je, kao i nebrojeni njegovi sunarodnici, na ledenom severu Rusije. Autokefalna crkva ponovo je obnovljena 1992, godinu dana posle proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Bez obzira što ima četrdeset eparhija i što joj pripada oko 15 miliona Ukrajinaca, do pre desetak dana ona je bila nepriznata u pravoslavnom svetu. NJen ugled naglo je porastao nakon 2014, kad je podržala protest na kijevskom Majdanu, osudila okupaciju Krima i rusku agresiju na istoku Ukrajine. Crkva podređena moskovskom patrijarhu (ona ima oko devet miliona vernika) mora da ćuti i da se pravi da se ništa ne dešava. Zbog toga je proteklih godina izgubila gotovo 500 parohija; voljom parohijana, one su prešle u nadležnost Kijevskog patrijarhata.

Parlament Ukrajine 2016. godine obratio se Vaseljenskoj patrijaršiji molbom da prizna autokefalnost UPC. Ove godine učinio je to i predsednik Ukrajine Petro Porošenko. Nakon njegovog letošnjeg susreta s patrijarhom Vartolomejem postalo je izvesno da je prva među jednakim patrijaršijama prelomila. Potonji susret moskovskog i carigradskog patrijarha nije vratio skazaljke unazad. U međuvremenu su obe patrijaršije vodile široku javnu, a svakako ne manje intenzivnu zakulisnu kampanju, kako bi pridobile ostale pravoslavne crkve. Kampanju su vodile i državne vlasti. Mnogi u Ukrajini smatraju da država nije potpuno nezavisna dok nema nezavisnu crkvu. Moskvi, pak, ne pada na pamet da se odrekne uticaja na zbivanja u Ukrajini preko svoje Crkve, odnosno njenog klera i vernika.

Carigradska patrijaršija ima mnogovekovno političko i diplomatsko iskustvo. Ona nijednu odluku ne donosi naprečac, pogotovo ne na sopstvenu štetu. Zna da pregovara, ume da čeka kako bi postigla ono što želi. Nema sumnje da je istorijsku odluku od 11. oktobra donela nakon što je dobila saglasnost većine, ili bar većeg broja uticajnih pravoslavnih crkava. Odluku je donela tek kad je bila sigurna da više dobija nego što gubi.

Ako nije izvesno kako će reagovati ostale crkve, izvesno je da će dve novopriznate crkve nastojati da što pre sazovu sabor ujedinjenja i izaberu novog patrijarha, kojem će svečano biti uručen tomos o autokefalnosti. Kad ujedinjenje bude proglašeno, predstoji podela crkvenih dostojanstava i imovine. U mnogim gradovima i oblastima postoje paralelne eparhije (proruska i nezavisna), a nema mnogo vladika koje su spremne da se zarad jedinstva odreknu unosne eparhijske stolice. Država je uradila veliki deo posla. Sada obećava da se neće mešati u unutarcrkvena pitanja, da nikog neće primoravati da napusti prorusku crkvu, te apeluje na vernike i hijerarhiju da se uzdrže od nasilja. Najveći problem biće Pečerska lavra – kompleks crkava, manastira i crkvenih institucija koji mnogi nazivaju ruskom tvrđavom u srcu Kijeva.

Dok pristalice ujedinjenja likuju, vladike i sveštenstvo proruske UPC preračunavaju se šta im je činiti. I Moskva i Kijev od njih zahtevaju lojalnost, a mnogi vernici u centralnim i zapadnim delovima zemlje traže od svojih poglavara da se pridruže otadžbinskoj crkvi. Poznavaoci procenjuju da se trenutno koleba desetak od pedeset vladika. U skladu s pravilom da u zakulisnim igrama na postsovjetskom prostoru nema pravila, u ubeđivanjima se koriste i dosijei i devizni računi i slični nimalo crkveni, ali veoma čvrsti argumenti. Nije tajna da je i u Staljinovo vreme i posle njega kadrovsku politiku u RPC vodila tajna policija. Upućeni kažu da se ta praksa nastavlja i nakon raspada sovjetske imperije, na celom njenom prostoru.

Nijedna pravoslavna crkva nije dobila autokefalnost odnosno patrijarhat samo pobožnošću, klečanjem i lepim rečima. Svaka je iza sebe imala jaku državu, ili bar jake političke argumente. Naravno, valjalo je raspolagati i odgovarajućim bogatstvom. Ruska pravoslavna crkva proglasila je autokefalnost (1448) bez saglasnosti Vaseljenske patrijaršije. Zbog toga je priznata tek vek i po kasnije. Kad je Carigrad pao pod otomansku vlast, Moskva počinje da se naziva Trećim Rimom (uz dodatak: A četvrtog neće biti), u nastojanju da preuzme vodeću ulogu u pravoslavnom svetu. Čini se da se istorija ponavlja: Vaseljensku patrijaršiju ruske vladike i političari u poslednje vreme nazivaju (samo) Konstantinopoljskom. Nakon zasedanja Svetog sinoda u Minsku mitropolit Ilarion, čelnik spoljnopolitičkog odeljenja Moskovske patrijaršije, izjavio je da je „prestao da postoji jedinstveni centar za koordinaciju“ u pravoslavlju, jer se Konstantinopoljska patrijaršija „samolikvidirala“. Dakle, ruska strana ne računa na pomirenje.

Ima posmatrača koji kažu da je situacija u Ukrajini dramatična gotovo kao 2014. i da bi samo jedna iskra mogla da izazove incidente koji bi, naravno, išli naruku velikom susedu. Ima i onih koji se uzdaju u razum i veruju da će pripadnici tri crkve da se pridržavaju hrišćanskih načela.

Međutim, spor nema veze ni s verom u jednoga Boga ni s njegovih deset zapovesti. On je isključivo politički – surova borba za vlast.

Hrišćanski pluralizam

Prema zvaničnim podacima, 70 odsto od 45 miliona stanovnika Ukrajine izjašnjavaju se kao pravoslavci. Približno 10 odsto pripada Grkokatoličkoj crkvi. Proruska Ukrajinska pravoslavna crkva ima 12 hiljada parohija, Ukrajinska pravoslavna crkva – Kijevski patrijarhat oko pet hiljada, a Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva oko 1.200 parohija. Što se tiče broja vernika, crkve iznose različite podatke, često preuveličane. Praktikujućih vernika – onih koji redovno idu u crkvu i pridražavaju se crkvenog učenja – nema više od dva i po miliona. Na poslednjem popisu stanovništva čak četiri i po miliona punoletnih građana izjasnilo se kao „hrišćani“. Dakle, ni pravoslavci ni katolici, ali Hristovi vernici. Verovatno je to i vid protesta protiv postojanja više crkava koje vojuju za iste duše, umesto da im služe.