Politički tango opozicije

Ta nova politika trebalo je da rezultira medijskim ustupcima, masovnim protestima a zatim prelaznom vladom, posredovanjem Evropske unije i novim izborima u kratkom roku.

Na tim novim izborima trebalo je da vlast Aleksandra Vučića padne uz nešto malo guranja sa ulice, odnosno održavanja nekih većih demonstracija.

Umesto toga, vođstvo opozicije su preuzela dva izdanka Demokratske stranke – Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Narodna Vuka Jeremića, dok je izvorna Demokratska stranka u teškom problemu da li još uopšte postoji.

Dveri su se odvojile posredstvom prepoznatljivosti svog vođe Boška Obradovića, jedinog dobitnika protesta 2018/2019.

Krilo Demokratske stranke i građanska udruženja koji su se protivili bojkotu, na junskim izborima pretrpeli su ili potpuni debakl, ili delimični time što su osvojili po nekoliko odbornika ili vojvođanskih poslanika, tek da Vučićeva vlast bude legitimna.

U to se može uključiti i izvornom DS ipak srodan Demokratskoj stranci Srbije Miloša Jovanovića. Građanska udruženja koja su se predvođena Ne davimo Beograd takođe bojkotovala izbore, ostala su bez odbornika u beogradskim opštinama Vračar i Stari grad gde bi ih svakako osvojili.

Socijaldemokratska stranka bivišeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koja je bojkotovala parlamentarne, a izašla na izbore za opštinu Vračar, ne uspeva da se nametne kao novi predvodnik opozicije i stare i prave Demokratske stranke.

Glavni opozicioni Savez za Srbiju koji je nosio bojkot je ugašen i umesto toga proglašen je nejasni projekat Ujedinjene opozicije Srbije, koji čak nema ni zajedničko predsedništvo, a kamoli zajedničke timove na terenu.

Taj projekat je odmah urušen objavom tajno snimljenog razgovora u kome čelnik Narodne stranke objašnjava kako će i zašto izdati Jeremića da bi postao prvi do Dragana Đilasa.

Sve je propalo na strani gde su Vučićevi protivnici. Zavladala je tama i Vučić će vladati dokle hoće i kako hoće.

Tamu jedino mogu da razbiju samo neki novi opozicionari koji će se odnekud pojaviti srušivši ostatke UOS jer oni to zaslužuju i izgraditi neku bolju, lepšu, pristojniju i požrtvovaniju opozicionu Srbiju, koja će ubrzo potom počistiti Vučića i uvesti nas konačno u neki oblik društvenog raja.

Dakle, da li je na strani opozicije samo kolebanje, razočarenje i osujećenost?

Nije.

To je samo namerno podsticani privid.

Ispod tame bukti bitka između dva krila srpskog establišmenta koja može i da se primiri nekom nagodbom, ali neće biti rešena bez promene vlasti, kad tad. Vučićev prostor uopšte nije tako širok, kao što se čini.

Toliko puta ponovljene i dosadne reči da je bojkot ogolio Vučićevu diktaturu, mogu i da znače da je Vučić priteran u diktaturu.

Dragan Đilas, u datim okolnostima, igra pametno i ozbiljno.

Ono što se na površini čini kao razočaravajuća konfederacija UOS, kao zgodna meta za podsmevanje raznih političkih znalaca, jeste nagoveštaj opasne platforme.

Ne svakako iz razloga što su tamo Boška Obradovića zamenili ljudi poput Đorđa Vukadinovića i Slobodana Samardžića i što je glavni glasnogovornik Janko Veselinović.

Nego zbog mogućnosti da UOS postane platforma za predsedničke izbore.

Pogledajmo mogući razvoj situacije. Bojkot opštih izbora 2020. nije ni služio tome da se Vučić da neke ustupke (a dao ih je u nizu, od delimične promene sastava REM, do omogućavanja opozicionih TV stanica), niti da se desi prelazna vlada i novi parlamentarni izbori.

Bojkot je postavljen kao temelj za moguće osporavanje predsedničkih izbora 2022. Jer, ako niste priznali rezultate izbore 2020. kad budu predsednički 2022. nećete priznati čitav izborni proces.

Umesto toga napravićete svoj i proglasićete da je Vučić izgubio izbore.

Imaćete svoje glasanje na Internetu, svoju izbornu komisiju i svoj predsednički rezultat. Da bi to uspelo neophodno je da imate svog kandidata, koga će birači, svi, i pozicioni i opozicioni, doživeti kao glavnog protivnika Vučiću.

Tu, što bi rekao sam predsednik Srbije, nema popuštanja. Drugi kandidati se u javnom mnjenju moraju doživeti ili kao nebitni, ili kao da su se povukli u korist glavnog kandidata.

Samo naivni i politički neiskusni ljudi mogli su 2017. godine zaključiti da je dobro da se u prvom krugu protiv Vučića pojavi više kandidata, jer će time i izlaznost biti veća, pa on neće moći da pobedi u prvom krugu.

U slučaju nove platforme UOS krug je nebitan, bitno je vreme izbora kao vreme promene vlasti.

Uostalom, pogledajmo pokušaj smene Aleksandra Lukašenka u Belorusiji.

To da se vlast menja na predsedničkim, a ne na parlamentarnim izborima u Srbiji, je poznato, ali nije moglo da se kaže da parlamentarni izbori 2020. opoziciji služe za premošćavanje.

Od 2014. do 2017. priliku za predsedničku kampanju imala je prethodna opoziciona ekipa u kojoj su glavnu reč vodili Boris Tadić, ali i Čedomir Jovanović kao i Nenad Čanak, te Zoran Živković, Dragan Šutanovac, njegov predsednički kandidat Saša Janković, uz pomoć niza organizacija civilnog društva.

Njihovi pokušaji završili su se neuspehom, pre svega zbog pogrešne procene da treba podržati Vučića kako Tomislav Nikolić ne bi uzeo drugi mandat.

Sledeći pokušaj biće tim teži. Srbija je zato u pretkampanji za predsedničke izbore, a borba za glavnog Vučićevog protivkandidata uveliko traje.

Tu će odlučivati naklonost i podrška javnog mnjenja, a ne odluke nekih stranačkih ili koalicionih organa.

Da još više zadobije takvu naklonost, na primer, Mariniki Tepić iz SSP je pomogao bivši radikal Draško Marković, sada jedan od direktora u Telekomu.

Kad je Marković u beloj košulji izašao da skloni Tepićevoj mikrofon to je zaličilo na trenutak kao da hoće da odigraju tango, a ne da se spreči njeno obraćanje novinarima, na koje uzgred Stranka slobode i pravde nije ni pozvala novinske agencije.

Marković, nije neko ko bi izašao da pravi incident da mu to nije rečeno i traženo.

Za njega se, kao i za Vučića svojevremeno, uvek smatralo ovo što su sada otkrili poslanici DJB bivše nove opozicije u Skupštini, da se sa naprednjacima (radikalima) normalno može razgovarati, sve dok se ne uključe kamere.

Tada se preobraze u nešto ne baš normalno.