Političkim i biznis elitama ne odgovara poboljšanje odnosa

Koga zamišljamo da bi posećivao memorijale u budućnosti, šta oni govore „nama“, a šta „drugima“? Bio sam na više mesta stradanja na prostorima bivše Jugoslavije, a nedavno sam se vratio sa Kosova. Nažalost, slična je situacija u celom regionu – memorijali se postavljaju najčešće u „svom“ etničkom dvorištu i govore samo o „našim“ žrtvama. To je pitanje toliko važno za budućnost i generacije koje će na tim prostorima prolaziti i učiti o prošlosti, da se mora celo društvo uključiti – ističe u razgovoru za Danas Boro Kitanoski iz Mirovne akcije na naše pitanje ima li potrebe za memorijalizacijom ratnih događaja.

* Kako vidite Zapadni Balkan posle ratova iz devedesetih? Jesmo li bliže pomirenju ili novim sukobima?

– To je teško odgovoriti. Rekao bih, ni jedno ni drugo. Zasigurno nismo bliže ratovima. Mislim da su sukobi takvog karaktera iza nas, ali to samo po sebi ne znači da se približavamo pomirenju. Za početak, trebamo priznati i sebi i drugima da u smislu međusobnih odnosa mi ne živimo u miru, nego u nekoj vrsti primirja. I odatle krenuti ka izgradnji mira.

* U tom smislu kakav bi odnos prema prošlosti trebalo da imaju bivše jugoslovenske republike, od političkih elita do civilnog društva? Svedoci smo kako svaka strana štiti svoje ratne zločince, a umanjuje žrtve drugih strana.

– Da, to se dešava zato što su neprijateljstva još prisutna i aktivno se pothranjuju. Mislim da je mnogima jasno da bi odnos naših društava prema prošlosti trebao biti, pre svega, pošten – priznati i osuditi zločine i nepravde počinjene u „naše“ ime, odati priznanje stradanjima „drugih“, ponuditi multiperspektivan pristup u obrazovanju za sporna pitanja iz ratne prošlosti i polako krenuti u izgradnju poverenja. Mnogo se govorilo i pisalo u regionu o tome šta se sve treba uraditi, a mislim da je i običnim ljudima poprilično jasno šta znači fer i iskren odnos prema drugima i da svi ljudi imaju sućut za tuđe stradanje i osnovan osećaj za pravdu. Pravo pitanje je zašto se to ne radi? A ne radi se zbog toga što s jedne strane postoje političke i biznis elite kojima ne odgovara poboljšanje odnosa. Ali isto tako, ne treba zanemariti i netrpeljivost ka drugima koja postoji u shvatanjima građana i nespremnost da kritički sagledamo „svoju“ stranu.

* Kakav je odnos prema ratnim zločinima u Makedoniji? Većina Srba zapravo i ne zna ništa o tome.

– Haški sud je pokrenuo samo dva postupka za ratne zločine počinjene 2001. u Makedoniji. Jedan je završio zatvorskom presudom od 12 godina za Johana Tarčulovskog za zločin počinjem prema civilnom stanovništvu u selu LJuboten. On je odležao osam godina, te se, naravno, vratio kao heroj i sada je poslanik u parlamentu. Druga četiri slučajeva koje je tadašnja vlada podnela Hagu su nakon nekoliko godina vraćena uz dogovor da se sude u Makedoniji. Nakon više godina nepostupanja i korišćenja tih predmeta (svi su bili za zločine počinjene od strane Narodne oslobodilačke vojske) za političko potkusurivanje u javnosti, postignut je partijski sporazum između tada vladajućih VMRO-DPMNE i DUI, te je 2011. u parlamentu izglasan zakon kojim se praktično odustaje od sudskog postupanja za moguće ratne zločine i te se ingerencije daju sudu u Hagu, koji se već spremao za zatvaranje. Takav apsurdni zakon kasnije je i overen od strane Ustavnog suda i tako su na dugi rok, ako ne i zauvek, zatvorena vrata da se pravda za žrtve ratnih zločina traži na sudu. Nažalost, to je bio manir u kome su se VMRO i DUI odnosili ka mnogim pitanjima i gradili dualni sistem u kojem je svako od njih najveći heroj u svom etničkom korpusu. Partijski dogovori su zamenjivali procedure pravne države. Ali, čini mi se da za čitaoce iz Srbije treba pojasniti da je vlada u Makedoniji još od 1991. imala i albansku partiju u svom sastavu i to skoro uvek onu najmoćniju, i to nije bilo pitanje postizanja vladajuće većine, već nepisana praksa da tako treba. Mnoge su se stvari u međuetničkim odnosima menjale i za vreme široke mobilizacije protiv režima Gruevskog i nakon njegovog pada su napravljeni poslednji koraci za zaokruživanje izmena politika dogovorene Ohridskim sporazumom kojim se okončao rat 2001. Ovo, na sreću, više nije ista zemlja u smislu međuetničkih odnosa i pitanja etničke diskriminacije i znam da postoji korpus građana koji želi da gradi odnose na temeljima suradnje i ravnopravnosti.

Da sačuvamo sećanje

* Koliko je Mirovna akcija prikupila priča ljudi koji su preživeli rat?

– Makedonsko društvo je guralo pod tepih skoro celu istoriju ratnog sukoba od 2001. Mirovna akcija je 2009. započela proces prikupljanja životnih priča ljudi iz ratom pogođenih regiona, kao i serijom drugih inicijativa koje su imale za cilj da se o prošlosti sukoba, nepravdama i diskriminaciji počne pričati u javnosti, ali na jedan uvažavajući i konstruktivan način i da se tim putem prelaze etničke granice da bi se mogle čuti priče „drugih“. Sama kolekcija životnih priča se popunjavala različitom dinamikom prošlih godina, i do sada imamo preko 250 životnih priča. Suočeni i sa nedostatkom onlajn arhiva, prvenstveno medija iz 2001. (brisanje onlajn arhiva medija je još jedna ostavština od vremena Grueskog), Mirovna akcija je pokrenula i proces digitalizovanja i prikupljanje ostalih relevantnih dokumenata i izveštaja vezanih za 2001, te ćemo do kraja ove godine lansirati sajt na kome će svi ti materijali, uključujući i životne priče, biti dostupni svima. Da očuvamo sećanje i da tragamo za konstruktivnim načinima da ga koristimo, kako ne bi generisalo mržnju u budućnosti.