Političko nasleđe Amfilohija Radovića

Cvijetin Milivojević: Najsvežije političko nasleđe u Crnoj Gori je svakako pobeda opozicione koalicije na parlamentarnim izborima koje sasvim sigurno ne bi bilo bez njegovog, rekao bih, direktnog političkog angažmana. Ne zaboravite da je on prvi put u svom životu i glasao i tako poslao poruku biračima da se pojave na izborima. Mitropolit Amfilohije je bio neka vrsta neformalnog čelnika jedne opozicione izborne koalicije ali i, da tako kažem, najmanji zajednički sadržitelj te i druge dve opozicione koalicije. Čelnici građanske koalicije URA i čelnici centrumaške koalicije oko Alekse Bečića išli na ključne dogovore upravo kod pokojnog Amfilohija koji je bio neka vrsta posrednika ili možda čak i garanta da će pobeda opozicije biti pretvorena u formiranje izvršne vlasti.

Tomislav Marković: Slažem da je Amfilohije imao ključni uticaj na izborima samo ne znam koliko je to bilo dobro. Meni se čini da se u svom dugom i jako radišnom životu Amfilohije uglavnom borio za ideološke postavke koje su vrlo retrogradne, kao što su kleronacionalizam i mržnja prema zapadnoj civilizaciji. Proglašen je za homofoba godine kad je podržao nasilje na Paradi ponosa 2010. jer je izjednačio ljude koji su mirno šetali gradom na Paradi ponosa i one koji su ih napadali i demolirali grad. Muslimane je proglašavao za lažne ljude lažne vere i opravdavao je istragu poturica. Rehabilitovao je četništvo i Dražu Mihailovića. Dao je orden Vojislavu Šešelju zato što je navodno branio božju pravdu pred Haškim tribunalom, nudio je sklonište Radovanu Karadžiću, a za Miloševića je govorio da je sebe žrtvovao za srpstvo. Ne treba zaboraviti i njegov možda najradikalniji čin, a to je kanonizacija popa Milorada Vukojčića Mace koji je bio predvodnik crne trojke koja je ordinirala po Pljevljima tokom Drugog svetskog rata. Vukojčić je, između ostalog, ubio majku glumca Miše Janketića o čemu je Janketić vrlo potresno govorio na komemoraciji žrtvama četničkog pokolja u Vraniću. Kad se sve to sabere – a sve može da se dokumentuje silnim izjavama mitropolitovim – meni se čini da je njegovo nasleđe prilično negativno. Bez obzira što je bio jako obrazovan i načitan čovek koji je govorio mnoštvo jezika i što je učinio i neke dobre stvari – na primer, sačuvao je od paljenja džamiju u Beogradu.

Milivojević: Ja ne bih da kvalifikujem, jer ulaziti u kvalifikacije na crno-beloj osnovi po meni je besmisleno. To što je Marković poređao, ja verujem da deo toga jesu činjenice, ali i ja bih mogao navesti jednako toliko činjenica koje sve to mogu dovesti u pitanje i onda treba da se nadgornjavamo. Recimo, nije tačno da je pokojni mitropolit bio neka vrsta anticivilizacijske ili antievropske, antizapadne osobe. On je nekoliko godina živeo u Parizu, sedam godina u Grčkoj. Bio je jedan od ključnih ljudi SPC u kontaktima sa Vatikanom. Kad govorimo o onome što se dešavalo 1990-ih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, nije arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh pećkog trona, kako glasi njegova puna titula, spevao pesmu Sa Lovćena vila kliče bićeš srpski Dubrovniče, nego neki koji i danas podržavaju odlazeću vlast u Crnoj Gori…

Marković: To što je Amfilohije živeo na Zapadu ne znači da nije protivnik Zapada. On je eksplicitno pričao o tome da moramo da se vratimo na našu jerusalimsko-carigradsku liniju i da ne možemo da usvajamo ono što je Zapad doneo…

Karabeg: U zaključku, kakvo je političko nasleđe mitropolita Amfilohija Radovića?

Milivojević: Mislim da je njegovo političko nasleđe pre svega bitno za Crnu Goru, za buduću Crnu Goru. Prva proba njegovog zaveštanja će biti koliko će potrajati nova vlada i da li će ispuniti ono što je obećala. Jer projekt ekspertske vlade bez ostrašćenih političara nije projekt Zdravka Krivokapića nego pokojnog Amfilohija Radovića. Što se tiče Srbije, ja ne vidim da je on i u trenutku svoje najveće moći bio politički bitan Srbiji. Možda je bio bitan u nekim razmimoilaženjima u crkvenim krugovima iza kojih su stajali neki ljudi iz politike u Srbiji gde se on pojavljivao kao jedna vrsta brane i kočnice. Kad vladike ili sam patrijarh nisu smeli da kažu ne predstavnicima režima, Amfilohije je bio taj koji je to uradio. I vrlo verovatno će SPC osetiti da joj nedostaje takva snažna ličnost.

Karabeg: A kakvo je njegovo političko nasleđe u regionu?

Marković: On je podržavao ljude koji su izvršili genocid u BiH i one koji su izvršili invaziju na Dubrovnik. Što se tiče Srbije, njegovo nasleđe nije individualno. On je deo jednog velikog projekta – zvali ga radikalno nacionalističkim, šovinističkim ili velikosrpskim – koji traje već tridesetak godina, samo menja svoja agregatna stanja. U tom smislu region ne može da bude previše oduševljen političkim nasleđem Amfilohija Radovića.

Milivojević: Njegovo nasleđe u regionu je onakvo kako ga percipiraju građani država regiona. Amfilohije nije bio neko ko je mogao odlučivati o sudbinama čak i pojedinačnih ljudi, a kamoli o sudbini država. Generalizovanje kako je on deo nekog velikosrpskog nacionalnog projekta koji postoji 200 godina unazad od Garašanina, ili još dalje od cara Dušana ili možda Stefana Nemanje, je običan stereotip. Mene zanima da li je on direktno učinio nažao pripadniku nekog drugog naroda. Ja mislim da nije. Sve ostalo je slobodno tumačenje.

Marković: Svojom rukom Amfilohije nije nikome u regionu ništa nažao učinio, to mu nije bio ni posao. On je bio čovek od ideja. Drugi su činili te stvari. Kad se pravi ozbiljan ratni, osvajački projekt, ne možemo svi sve da radimo, mora da postoji podela posla. Treba da se obavi priprema za to. Svako radi svoj posao. U tom smislu tačno je da Amfilohije svojom rukom nikome nije ništa nažao učinio.