Političko tkivo u Srbiji gotovo ukinuto

Dragan Popović: Lične sujete su mnogo češći razlog za sukobe nego programske razlike. Inače, sukobi bi trebalo da budu srž demokratske političke kulture, da se ljudi sukobljavaju na političkoj sceni, da razmenjuju argumente, da pokušavaju da ubede druge u svoje viđenje stvarnosti. To je suština demokratije. Nažalost, pošto je u Srbiji razoren ceo politički sistem, pa samim tim i opozicija, čini mi se da u političkom životu veću ulogu igraju lični sukobi među ljudima, koji vode opozicione stranke, nego programske i ideološke razlike.

Filip Balunović: Slažem se da su u pitanju lične sujete i da je političko tkivo u Srbiji gotovo ukinuto. Mislim da je za to pre svega zaslužna vlast, ali u dobroj meri i opozicija. Takođe mislim da je sukob nešto što bi trebalo biti inherentno političkom procesu i nemam ništa protiv oštrijeg jezika u političkom prostoru. Ali sam protiv gubitka sadržaja u tim sukobima.

Karabeg: Da li se među opozicionim liderima vodi bitka ko će biti lider opozicije?

Popović: Ponekad deluje da se vodi mada je ta titula sama po sebi besmislena. Ne možete da budete lider nečega što je toliko raznorodno. Nema logike da tražite lidera u jednom, figurativno rečeno, mišmašu, u jednoj čorbi u kojoj ima svega i svačega. Stvarno mislim da niko ne može da bude lider opozicije jer je to samo po sebi besmislen termin. Ako oni gube vreme baveći se takvim očiglednim nonsensom kao što je izbor lidera opozicije, onda je jasno da u programskom smislu teško da imaju šta da ponude.

Balunović: I ja smatram da je potpuno besmisleno da se u heterogenom političkom prostoru, koji se naziva opozicijom, traži neko ko bi bio najmanji zajednički imenilac svih tih opcija. Međutim, autoritarni uslovi stvaraju potrebu za binarnim opozicijama – ili si za ili si protiv. Stranke koje su protiv ove vlasti pokušavaju da nađe nekoga ko bi na sledećim predsedničkim izborima mogao biti protivkandidat sadašnjem predsedniku s obzirom da se u Srbiji velike promene dešavaju na predsedničkim izborima uprkos gotovo simboličkoj ustavnoj funkciji koju predsednik ima. I verovatno se u opoziciji vodi borba koja će partija da predloži svog kandidata. Ne mislim, inače, da kandidat za predsednika treba da bude nestranačka ličnost, a ne sviđaju mi se ni mačistički sukobi političara muškaraca. Nije slučajno što je političarka, poput Marinike Tepić, uspela da svojim angažovanjem – i pre svega hrabrošću – zadobije pažnju dobrog dela opozicione javnosti. Mislim da bi u toj utrci između testosterona različitih opozicionih lidera najoptimalnije rešenje bilo da jedna žena, koja je svojom borbom stekla harizmu, stane na crtu sadašnjem predsedniku.

Karabeg: Lideri opozicionih partija ne mogu da se dogovore ni o zajedničkoj platformi za pregovore sa vlašću, niti o tome ko će ih predstavljati u tim pregovorima. Da li su zbog tako velike razjedinjenosti pregovori unapred osuđeni na neuspeh?

Balunović: Mislim da će sve to da liči na dijalog između vlasti i opozicije koji je pre dve godine vođen na FPN. Inače, ja sam protivnik medijacije EU zbog toga što smatram da je ona odraz neokolonijalnih pretenzija. Naravno, neokolonijalne i neoimperijalističke pretenzije su nešto čega se nikad nećem otarasiti, ali se možemo otarasiti percepcije o sebi kao političkoj zajednici koja ne može da se dogovori bez medijacije nekog trećeg. Mislim da je jedan od glavnih razloga razmirica među opozicionim partijma to što su one jako slabe. To je rezultat opšte političke infantilnosti opozicije u Srbiji. Vlast se ne može nazvati infantilnom, ali ona je kriminalna.

Karabeg: Da li je bolje da pregovori sa vlašću idu uz evropske posrednike ili bez evropskih posrednika?

Popović: Balunović je u velikoj meri u pravu kada govori o kolonijalnom pristupu mnogih sa strane mada u tom pogledu ne bih EU stavio na prvo mesto. Neke druge velike sile su mnogo otvorenije u tom neokolonijalnom pristupu. U ovom trenutku, u ovakvoj političkoj konstelaciji ima više ima pluseva nego minusa za prisustvo EU u pregovorima o izbornim uslovima. Iako ne očekujem spektakularne rezultate, prisustvo predstavnika EU je ipak neko sredstvo za pritisak na vlast u Srbiji da se ne prepusti nasilju i širenju atmosfere straha.

Karabeg: Koliki je udeo Vučićeve vlasti u sadašnjoj razjedinjenosti opozicije?

Popović: Ova vlast je autoritarna. Oni pokušavaju da izgrade sistem u kome će uska grupa ljudi na čelu sa Vučićem – dakle, on i njegova porodica i vrlo uzak krug njegovih bliskih prijatelja i kumova – gospodariti svim javnim resursima u zemlji. To je ono što se danas popularno zove zarobljena država. Međutim, ako hoćete da otmete državu, da je zarobite i apsolutno podredite privatnom interesu, morate da eliminišete sve što eventualno može da vam stane na put. Morate da eliminišete slobodne medije, nezavisno sudstvo, civilni sektor i, naravno, morate da uništite političku opoziciju. Zato ova vlast apsolutno i bez prestanka, rekao bih od 2012, kad su naprednjaci došli na vlast, vrlo konzistentno radi na tome da uništi, ne samo političku opoziciju, već i svaku političku alternativu sadašnjem poretku.

Balunović: Vlast svakako radi na tome. Čak su se u jednom momentu i preigrali, pa su shvatili da potpuno uništenje opozicije nije za njih baš dobro. Sa druge strane, za uništenje opozicije je većim delom odgovorna i ona sama – tako da možemo da govorimo i o samouništenju. Tačno je da danas okolnosti nisu dobre, ali je 2013, 2014. i 2015. ono što danas imamo bilo u povoju. Svakome iole politički pismenom moralo je biti jasno kuda to vodi. Tada su neki od danas najistaknutijih opozicionara ćutali. Ako su se osvestili tek 2016, a pogotovo 2017. kad je Vučić postao predsednik, pa počeli da kritikuju urušavanje institucija i zarobljavanje države, onda i ne zaslužuju nikakvu bolju političku poziciju. Opozicije mi je žao, ali Vučić je veću štetu naneo intelektualnom životu u Srbiji. Ne samo da je uništio političko, Vučić nastoji da uništi i društveno i javno. Na sreću, u tome nije u potpunosti uspeo. Možda će i u tome uspeti ako ga još 10 godina ostavimo na vlasti.