Hilari Klinton obećala je da će Amerika povratiti dojučerašnje prijatelje širom sveta, iznoseći svoju viziju spoljne politike pred članovima spoljnopolitičkog odbora Senata uoči stupanja na položaj krajem meseca. Sudeći prema njenim najavama, buduća spoljna politika Vašingtona biće mnogo šira, diplomatska i manje će se uzdati u vojne snage u odnosu na politiku odlazeće Bušove administracije.
Da li će to zaista biti tako i u praksi pokazaće vreme. Za sada je sigurno da odlazak Buša iz Bele kuće predstavlja kraj jedne epohe u američkoj i svetskoj istoriji, koga će se jedni sećati kao najnepopularnijeg američkog predsednika, dok će drugima nedostajati.
Naravno, sudeći prema poslednjim anketama Vašington posta i ABC njuza 73 odsto ljudi veruje da Buš nije dobro obavio svoj posao i da je ugrozio reputaciju zemlje u inostranstvu. U ovakvoj klimi raspoloženja, najave Klintonove izgledaju kao logičan sled događaja u trenutku kada je reputacija Amerike u svetu znatno uzdrmana. „Opšte je uvaženo shvatanje da je Buš generisao toliko mržnje i razočarenja u Americi i šire“, kaže Peter Berkovic, član konzervativnog instituta Hover. „Ali slika nije crno-bela. Bojim se da je više mračna“, dodaje on.
Klintonova je iskoristila priliku da pošalje oštar signal svetu da će novi državni sekretar ojačati američku diplomatiju i „graditi svet sa svojim partnerima“. Obećala je da će uz pomoćtima novoizabranog predsednika Baraka Obame spoljna politika biti vezana za principe i pragmatizam a ne rigidnu ideologiju. „Amerika, da bi bila efikasnija, mora da izgradi „svet sa više partnera i manje neprijatelja. Danas su naša zemlja i svet suočeni s velikim opasnostima, od ratova koji traju u Iraku i Avganistanu, do neprestanih pretnji terorista i ekstremista; od širenja oružja za masovno uništenje, do opasnosti od klimatskih promena i epidemija bolesti; od finansijske krize do siromaštva u svetu“. Povodom situacije na Bliskom istoku, Klintonova je najavila politku „promišljene sile“ i ulaganje „svih mogućih napora kako bi Palestinci i Izraelci sklopili mir“.
Buš je, s druge strane, ostao dosledan sebi i svojoj politici pa je i u poslednjim danima mandata u trenutku žestokih sukoba na Bliskom istoku, ponovo demonstrirao punu podršku Izraelu. Analtičari i posmatrači slažu se da je Izrael možda namerno iskoristio ovaj trenutak na američkoj političkoj sceni za pokretanje ofanzive u Gazi. Jer, Izrael dobro zna da je do sada moga da računa na podršku Bušove administracije, mada nije siguran na koji način će reagovati Obamina administracija.
Nešto severnije od Izraela i palestinskih teritorija, Liban je jedna od zemalja koja, u nekim krugovima, još okleva da oda priznanje i zahvalnost Bušu i moglo bi se rećda danas više naginje ka onoj drugoj strani – razočarenju. Podrška Bele kuće libanskim prozapadnim strujama, u trenutku nemira koji su usledili 2005. posle ubistva libanskog premijera Rafika Haririja primljena je sa velikom zahvalnošću. Događaj koji je u Vašingtonu poznat kao Kedar revolucija ocenjen je kao uspešan rezultat Bušove „agende sloboda“. Slika se promenila leta 2006. kada su Izrael i militanti libanskog Hezbolaha započeli žestoki rat. Taada se Vašington uzdržao od poziva za prekidom vatre.
Kada je rečo najljućim neprijateljima Vašingtona, Iranu i Siriji, Klintonova obećava „novi pristup“ . SAD će nastojati da ubede Iran i Siriju da odustanu od „opasnog ponašanja“, i postanu „konstruktivni regionalni faktori“.
S druge strane, afrički kontinent ostaće možda jedini region u svetu koji će žaliti zbog odlaska Buša. Sve jača podrška 62-godišnjem američkom predsedniku rodom iz Teksasa na Crnom kontinentu činjenica je koja zaluđuje njegove kritičare. Nekoliko istraživanja ukazuje da čak 80 odsto Afrikanaca podržava Buša, pa čak i u onim zemljama sa pretežno muslimanskom populacijom. Primera radi u sudanskom regionu Darfuru, gotovo je postao trend da roditelji daju svojoj deci ime DžordžBuš.
Kori Šake, član Saveta za nacionalnu bezbednost tokom prvog Bušovog mandata, navodi još neke zemlje širom sveta kojima će Buš nedostajati to su pre svega Indija i Kolumbija, sa kojima je Vašington sklopio važne sporazume o trgovini i saradnji. Bivše sovjetske republike Ukrajina i Gruzija, koje se uz svesrdnu pomoćSAD nadaju da će što pre postati članice NATO, mogle bi da budu tužne zbog kraja Bušove administracije. Konačno, odgovor na pitanje da li će ili ne Buš nedostajati i ko će najviše žaliti za njim zavisi od toga šta će Barak Obama učiniti i postići kao predsednik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
