Pomešana osećanja

PETAK, 2. decembar

Kraj je radne nedelje a početak pisanja dnevnika. Poziv da jednu svoju beogradsku nedelju napišem primio sam sa radošću ali i sa strahom od odgovornosti kako će ljudi koji to budu čitali shvatiti. Naime, posle zatvaranja Zelenog zvona u Zrenjaninu, potpuno sam se povukao iz javnog života Zrenjanina, a novosadske i beogradske komunikacije probao da artikulišem u nekakav nov život Novog optimizma. List „Danas“ je dugi niz godina moja sigurna kuća od besmisla kojima sam okružen u društvenoj i medijskoj marginalizaciji u Zrenjaninu. Iz druženja sa ljudima iz Danasa i NUNS-a, kao i direktora Medija centra, ćerke-firme NUNS-a, rodila se ideja o mom eventualnom angažmanu u Medija centru na Terazijama 3, u Beogradu, kao i mogućnosti da Novi optimizam svoje delovanje nastavi sa te adrese. Iz te naklonosti ljudi koji su deo tih institucija, pružena mi je prilika da sedište Pokreta premestim u centar Beograda, Srbije, Balkana. Koliko je važan taj prostor za sve ljude ove države dokaz je i današnja tribina kojoj sam prisustvovao, o Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, na kojoj su se skupili predstavnici jedanaest nevladinih organizacija, na kojoj su se neki mladi ljudi bavili tom temom koja se tiče većine nas. Siguran sam da je Medija centar najbolje mesto odakle se takva poruka može poslati.

SUBOTA, 3. decembar

Lep subotnji dan bio je predviđen za put u Novi Sad, srce Vojvodine, koordinatorke programa Novog optimizma Marije Dakić, inače rođene Pančevke, i mene, rođenog Zrenjaninca. Neki neverovatno kompetentni, pristojni, ljubazni ljudi su nas dočekali sa ciljem da se stvori jedna ozbiljna organizacija koja bi do kraja afirmisala ideje i programe Novog optimizma. Kako je najvažniji projekat Novog optimizma – „Vojvodina recommended“ prerastao u organizaciju, ništa logičnije nije bilo od toga da je nastanimo na čuvenom čenejskom „Salašu 137“. Ta nova uspostavljena organizacija bavila bi se malom privredom, turizmom, ženskim preduzetništvom i čvrstom verom da će naći svoje mesto u javnom životu Vojvodine i regiona.

Ručak, druženje u Bezi kod Štranda, bio je apsolutno relaksirajući za nas dvoje, pogotovo imajući u vidu da su nam domaćini bili stari prijatelji Novog optimizma, Zdravko Vulin, direktor SKCNS-a, i Branimir Rosić, muzičar, nezaobilazni akteri skoro svake akcije Novog optimizma. Povratak u Beograd u večernjim satima završavam gledanjem kultne predstave „Beton mahala“ u „Zvezdara teatru“. Druženje sa Banetom Trifunovićem i mladim glumcem Amarom Ćorovićem, posle odlične predstave, stavlja pečat na jedan retko uspešan dan.

NEDELJA, 4. decembar

Nedelja jednog Vojvođanina u Beogradu. Šta rade Beograđani nedeljom, još nisam prokužio; no ipak se odlučujem da izađem iz moje kelije, iznajmljene garsonjere na četvrtom spratu, na granici Starog Grada i Dorćola. S namerom da sretnem Zorana Kesića, čija supruga tamo ima igraonicu za decu, krećem na ručak u komšiluk, u „Dorćol Platz“. Krenulo me! Prvi čovek kojeg srećem po otvaranju vrata biva pomenuti Kesić sa svojim preslatkim sinom. U hodu, i uz njegovu jurnjavu za detetom, dogovaramo se da na tom mestu, posle Nove godine, napravimo stonoteniski turnir Novog optimizma koji bi se igrao do 24! Potvrđujemo ranije dogovore na tu temu i on daje radni naziv turnira „Stoni optimizam“. Već se smejem situacijama i atmosferi u kojoj će se odigrati taj turnir, koji, nadam se, neće biti samo razbribriga, već i mogućnost da se okupe stari i novi, ali stariji i mlađi optimisti, a sve sa zajedničkom idejom i ciljem.

PONEDELJAK, 5. decembar

Ponedeljak jutro je rezervisano za davno nameravani odlazak na Institut za hematologiju Kliničkog centra. Tamo me čekaju moje drage doktorke i sestre na čelu sa čuvenom profesorkom Dragicom Tomin, koje su me pre tri godine lečile, i izgleda izlečile, od opake bolesti zvane leukemija. Zebnja šta će reći za moje rezultate, u trenutku otpada; kažu zdrav sam! Sama činjenica da sam nekakav publicitet stekao pre tri godine, u trenutku borbe sa bolešću, inicirala je kod mene potrebu da taj ničem izazvani i novouspostavljeni socijalni kapital iskoristim za akcije „Uključi se, pomozi!“ koje su se dve i po godine permanentno odvijale u, sada već pokojnom, „Zelenom zvonu“. Više od 400 ljudi je dalo krv, preko 200 njih je potpisalo donorske kartice u tim našim akcijama. Profesorka i ja dogovaramo nastavak tih akcija, samo sada u Beogradu, a gde drugde, nego u „Medija centru“. Plan je da tada pustimo i dirljiv film Danice Vučenić i Mateje Rackova, mojih zemljaka, koji se bavi najvažnijim pozivom u životu za ljude koji čekaju transplantaciju organa.

Dan u „Medija centru“ obeležava dolazak Dragana Stojkovića, vlasnika izdavačke kuće „Most“, dragog prijatelja sa kojim su me svojevremeno spojile dve neprikosnovene veličine kao što je naš pokojni potpredsednik Novog optimizma Mirko Đorđević i pokojni profesor Nebojša Popov, inače moj Zrenjaninac. Dok je „Mosta“ i Novog optimizma ta dva velikana naše društvene scene nikada neće biti zaboravljena! Dragi čitaoci, pratite u narednom periodu na koji način ćemo se osvrnuti na njihove živote i dela…

Dan protiče u druženjima sa nezavisnim novinarima Nadeždom, Jelkom, Mijatom i mojim Željkom iz Kikinde.

UTORAK, 6. decembar

Poseta Borki i CZKD-u oko pomoći da uspešno organizujem, 27. decembra u podne, u „Medija centru“, promociju sabranih najvažnijih pesama Radeta Šerbedžije„Stranac“, i njegove najvažnije književne ispovesti ispisane u knjizi „Do poslednjeg daha“. Majka Borka je u formi i sa puno entuzijazma govori o tome koga ćemo sve zvati da nam bude gost.
Nastavak dana je dogovor sa Ivanom Lalićem u „Mikseru“ o podršci koncertu Lajka Feliksa, dobitnika nagrade „Tradicija avangarde“ fonda „Vujica Rešin Tucić i Voja Despotov“ čiji je Novi optimizam suosnivač. Radujem se koncertu 28. decembra u „Mikser Haus“-u čoveka koji je jedno vreme bio zaštitni znak Zelenog Zvona i Novog optimizma.

Ručak pred put u Zrenjanin, gde drugde nego u „Teatroteci“, sa mojom novom braćom Bokom i Saletom, koji ne dopuštaju da se osećam usamljenim a kamoli gladnim u tom „pustom“ Beogradu. Ipak, fali nam u društvu naš Sašica Uzelac, čovek koji je bio inicijator mog dolaska u Beograd, a koji samo nekim čudom nije pre mene „izmislio“ Novi optimizam.

SREDA, 7. decembar

Jutro u Zrenjaninu. Pomešana osećanja. U rodnoj kući otac, kao čuvar sa 89 godina nekakve imovine, kojeg najčešće posećuju poštari koji donose pozive za uglavnom svakojake neprijatne stvari.

Jezgro saradnika Novog optimizma i dalje živi u Zrenjaninu. Igor radi dizajn, Dušan snima i montira filmove, Davor radi sajt. Tamo je i moj advokat, moj Miša koji pravi „onakve“ cipele, moji tamburaši, kao i Vlada Vasiljev, JEDINI direktor nekakve javne ustanove koji je sam inicirao saradnju sa Novim optimizmom i iz toga je nastao već pomenuti fond i nagrada „Tradicija avangarde“. Obilazim i Kulturni centar i donosim vest i poklon Zrenjaninu: IPAK , Divna LJubojević 14. decembra u Kulturnom centru! Pomisao da bih mogao otići na neko javno mesto na kafu ili pivo deluje uznemirujuće za mene; bežim nazad u Beograd u „moju“ „Malu Slaviju“, „moj“ „Medija centar“. Rane od mog izgona iz Zrenjanina još nisu zalečene.

ČETVRTAK, 8. decembar

Priprema za najvažniji događaj Novog optimizma u jednoj godini. Rođendan i dodela nagrade „Dobar primer Novog optimizma“. Svake godine, na Međunarodni dan ljudskih prava, Novi optimizam označava ličnosti koje bi tu titulu mogle da ponesu. Po prvi put, Zrenjanin neće imati prilike da pozdravi laureate i da se druži sa svima. Sećam se svih dobitnika nagrade sa posebnim pijetetom i radošću, jer su bili i ostali ljudi od kredibiliteta i integriteta. Slike sa dodela se vrte u glavi kao posebno značajni događaji u mom životu i delovanju, a slobodan sam da kažem, i u njihovim. Srećom postoje filmovi i fotografije koje svedoče o zajedničkoj prošlosti, trenutku optimizma koje smo delili sa Mirom Karanović, „Del Arno bendom“, ekipom „Državnog posla“, Draganom Todorovićem, Mirkom Đorđevićem, Ivanom Ivanjijem…

Ove godine Skupština Novog optimizma, početkom novembra, donela je odluku da ovogodišnji laureati nagrade „Dobar primer Novog optimizma“ budu zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za informacije od javnog značaja Republike Sbije Rodoljub Šabić. More poruka podrške takvom izboru dobio sam i ja kao osnivač, a i svi članovi Skupštine. Nepodeljeno je mišljenje da su ta dva čoveka, ta dva državna službenika, ljudi koji apsolutno oličavaju sve vrednosti napisane u Deklaraciji o ljudskim pravima, kao i u programu Novog optimizma.

Preskačem koncert Amire Medunjanin u Sava centru, besomučno šaljem sms poruke Beograđanima da dođu u petak na zvanično proglašenje ovogodišnjih laureata za dobar primer novog optimizma u Medija centru.

Dragi čitaoci, vidimo se na dodeli nagrade u subotu, 10. decembra u 18 i 30 sati u Novom Sadu u SKCNS „Fabrika“, Despota Stefana 5, da zajedno učestvujemo u širenju duha Novog optimizma!

Autor je osnivač Pokreta „Novi optimizam“