Pomirenje

Anita Mitić: Nama se stalno dešava da kada otvaramo teške teme ratnih zločina za koje odgovornost snosi naša država, automatski budemo etiketirani kao strani plaćenici i izdajnici. Ako se bavimo Srebrenicom – u Beogradu smo izdajnici, ali smo u Bosni i Hercegovini heroji. A oni isti ljudi koji nas u Beogradu pljuju zbog Srebrenice nazivaju herojima naše koleginice i kolege iz Inicijative mladih u Hrvatskoj zato što su uputili izvinjenje za srpske žrtve. Za to vreme hrvatsku Inicijativu mladih napadaju nacionalisti u njihovoj zemlji.

Nikola Puharić: Narativi koje se u Hrvatskoj i u drugim postjugoslovenskim državama kreiraju oko određenih događaja devedesetih godina pretvaraju se u nekakve mitološke strukture koje imaju veliki značaj u simboličkom životu tih država. Ti jednostrani narativi uče se u školama, pa zato mladi pokazuju sve veću netrpeljivost prema vršnjacima iz drugih zemalja regije.

Karabeg: Vi ste, Anita, bili mali u vreme rata na području bivše Jugoslavije. U školi su vas učili da su Srbi vodili pravedan rat, da nisu činili zločine i da su oni najveće žrtve jugoslovenskih ratova. Kako ste saznali istinu o Srebrenici, o Prijedoru, o zločinima na Kosovu?

Mitić: Samo pet posto mladih ljudi u Srbiji je čulo za Srebrenicu, da ne ulazim u njihov vrednosni stav prema Srebrenici. Mladi ljudi nemaju gde o tome da čuju. Ja za rat na Kosovu nisam čula pre nego što sam došla u Inicijativu. Jedino čega se sećam jeste da su moji roditelji pominjali neku hladnjaču – ja sam kasnije, naravno, saznala šta je bila ta hladnjača.

Puharić: U osnovnim i srednjim školama nećete ništa čuti o tome da je hrvatska strana počinila bilo kakav ratni zločin. Ja sam prvi puta čuo za takve stvari na višim godinama fakulteta od nekih profesora. O većini tih stvari saznao sam preko interneta i malobrojnih alternativnih medija.

Mitić: Mladim ljudima, je, kako se to u žargonu kaže, prodana priča o navodnoj velikoj srpskoj patnji i o tome da su Srbi najveće žrtve ratova devedesetih godina. Ja bih se usudila da kažem da je biti nacionalista – lagodna pozicija. Ne morate uopšte da preispitujete svoju odgovornost, već samo okrivljujete nekog drugog i pričate o zaveri protiv Srbije.

Puharić: Nekad i nemate izbora, jer je vaše obrazovanje i sve ono čemu su vas cijeli život učili prožeto nacionalizmom. To je jedan od razloga što toliko mladih možemo vidjeti na Tompsonovim koncertima. Veličanje nacionalizma postaje mantra, pa se na veličanje fašističkih i nacističkih simbola gleda kao na nešto normalno. Niko to ne osuđuje.

Mitić: U ovom regionu nema puno ljudi koji će reći istinu. Mi znamo koliko je važno da postoji neko – grupa nekih ljudi, nek’ nas je pet, ali da postoji – koji će otvoreno o tome da pričaju, da otvaraju te teške teme. To su neki mali, sitni koraci, ali koji puno vrede.

Puharić: Mi imamo legitimitet da govorimo o devedesetim godinama jer u te događaje nismo ni na koji način bili involvirani. Zato smo slobodni da otvaramo te teme.

Mitić: Mi smo u proteklih godinu dana dva puta bili izloženi fizičkim napadima – jednom kada smo pokrenuli akciju upisivanja u knjigu žalosti zbog zločina koji se dogodio u Tuzli ’95. godine, a drugi put kada smo prekinuli promociju knjige Momčila Krajišnika, osuđenog ratnog zločinca, u aprilu ove godine.

Puharić: Kada u Hrvatskoj želite pokazati koliko volite svoju zemlju najčešće morate demonstirati koliko mrzite onog drugoga. A to se najčešće odnosi na najveću nacionalnu manjinu u Hrvatskoj – Srbe.

Mitić: Mi nismo nikakvi heroji, mi radimo samo ono što je naša građanska i moralna dužnost, a za mene lično, kao 26-godišnju devojku koja živi u Beogradu, svi ljudi koji se bave ovom temom, svi naši aktivisti u regionu, su moji lični heroji.

Puharić: Mislim da su pomirenje i suradnja jedine vrijednosti koje mogu dati bolje društvo – i mi ćemo raditi na tome dokle god postojimo.