Pomoć autističnoj deci zavisi od dobre volje pojedinaca

Ipak, ako poželi da putuje avionom, koji je najsavremenije i uglavnom najskuplje prevozno sredstvo, suočiće se sa tim da domaći avio-prevoznik – Er Srbija, nema jasne procedure po ovom pitanju.

Pre putovanja, proći će kroz višesatnu proceduru prikupljanja informacija da li i koji prevoznici imaju uslove za pomoć osobama sa posebnim potrebama, kao da nije dovoljno što se, na svakom koraku, susreće sa preprekama, procedurama, papirologijom, šalterima…

– Dobar dan, Er Srbija, izvolite, kaže muški glas nakon upozorenja automata da se „svi razgovori sa operaterom snimaju“.

– Dobar dan, planiram da putujem iz Beograda u Tivat 26. avgusta sa detetom koje boluje od autizma i u invalidskim je kolicima, pa me zanima da li je meni sada zabranjeno da putujem? Ne znam kakva vam je procedura…, pitala je novinarka Danasa predstavljajući se kao majka autističnog deteta, nakon zaprepašćenja javnosti time što je nacionalni avio-prevoznik zabranio ulazak u avion autističnom dečaku Vidu, jer je zaplakao na aerodromu.

– Jaooo, da, pa sačekajte malo, moram da proverim, brzo ću Vam se javiti, kaže operater tonom koji zvuči kao da mu se upalila lampica koja podseća na događaj od pre nekoliko dana, i uplašen da ne kaže nešto pogrešno. Javlja se nakon pola minuta govoreći da trenutno nema tu informaciju, ali da će se „javiti u najkraćem mogućem roku“. Nakon nekoliko sati iz Er Srbije su se javili da objasne da je autističnom detetu za putovanje potrebno zdravstveno uverenje od lekara, „ne starije od 10 dana, ne, čekajte da proverim.. Ne starije od mesec dana, i to od datuma povratka“. Na pitanje šta ako putnik želi da ostane duže od mesec dana, službenik odgovara – „pa lekar će znati šta se radi u toj situaciji“. Za putovanje u invalidskim kolicima potrebno je to i najaviti 48 sati pre poletanja, „mada može i na samom aerodromu“, kaže on. I opet nije jasno, ali na najbitnije pitanje – da li možete da garantujete da detetu neće biti zabranjen ulazak u avion, usledio je odgovor:

– Pa znate, postoji klauzula, ako putnik svojim stanjem i ponašanjem ugrožava bezbednost i komfor drugih putnika…, objašnjava on, izbegavajući da kaže šta se konkretno dešava u tom slučaju. Ali brzo dodaje, da u slučaju „ako dete na primer plače, ne bi bilo problema“.

Druga adresa je autobuski prevoznik „Lasta“.

– Jaoo, pa ja ne znam o tome. A jel to ima veze sa onim što su se neki dan bunili u JAT-u? Tamo su se putnici bunili koliko sam ja čuo, nema to veze sa nama. Pitajte vi ipak pravnu službu, upućuje operater.

I onda ponovo objašnjavanje situacije pravnoj službi.

– Shvatam Vas, ali zavisi od opremljenosti vozila na toj liniji. To je problem, mislim nije problem, brzo se ispravlja on, valjda shvativši da bi se to moglo doživeti kao da bolesno dete naziva problemom – nego je to pitanje za saobraćajnu službu. Sad ću da proverim, zovite me za pet minuta – završava on užurbano. Posle pet minuta javlja se sa prvim pozitivnim odgovorom.

– Možete da putujete, mi smo i ranije imali takve slučajeve, ne brinite, znaju naši vozači da pomognu, odgovara glas. Na pitanje šta ako se možda neko od putnika buni što autistično dete putuje sa njima, odgovara pitanjem „A što bi se bunili?“.

Ne buni se niko ni u Železnicama Srbije. Kažu da sa putnicima ne treba da bude nikakvih problema ako putuje autistično dete, a ako je ono u invalidskim kolicima, samo se treba posebno najaviti kako bi se omogućio ulazak u voz.

– Nema nikakvih problema, postoje rampe koje se postavljaju na vratima, to ćete naglasiti prilikom kupovine karte, da bi kontrolori postavili rampu, objašnjava ljubazno operaterka na liniji za informacije „Srbija voza“.

I zaista, zašto bi se iko punio da mu saputnik bude autistično dete? A ipak to rade. O tome svedoči i Vesna Petrović, predsednica Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom. Ona kaže da roditelji dece sa ovom bolešću često dobijaju komentare u prevozu kao što su – „Šta ga vodiš kad ne možeš da ga smiriš“, da neretko prete roditeljima da će ih prijaviti socijalnim službama kada vide da dete plače ili je nervozno. Petrović objašnjava da diskriminacija u javnom prevozu češće dolazi od strane putnika nego od zaposlenih u firmama koje se bave prevozom, zbog nerazumevanja ljudi koji nisu obavešteni i upoznati sa ovom bolešću i njenim simptomima. Objašnjava da je to odnos u kome mora da učestvuje celo društvo kako bismo postali senzibilniji prema osobama sa posebnim potrebama.

Foto: Medija centar

Er Srbija nudi izvinjenje ili zataškavanje?

Pravna služba Er Srbije pozvala je juče na razgovor Čedomira Antića, oca autističnog dečaka Vida, kome su zabranili da leti zbog njegove bolesti, nakon što je Antić ukazao javnosti na neprijatnost koju su doživeli i najavio tužbu. „Prva reakcija im je bila apsolutno neprimerena ovom vremenu, ali nadam se da će sada biti spremni da saslušaju moju listu zahteva kojom ću tražiti da uklone sve uzroke koji su doveli do ove situacije, kako bih prihvatio njihovo izvinjenje“, objašnjava Antić, dodajući da se nada da će popraviti tretman prema svim bolesnim građanima.

Vesna Petrović, predsednica Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, ukazuje da je odnos „Er Srbije“ prema autističnom dečaku Vidu, sinu Čedomira Antića, čista diskriminacija, sa brojnim propustima od strane zaposlenih tog avio-prevoznika i aerodroma „Nikola Tesla“. „Sve su uradili naopako, suprotno procedurama, što je rezultiralo diskriminacijom. A pored procedura, mora da postoji i empatija za osnova ljudska prava“, ističe Petrović. 

Niko nadležan za osobe sa autizmom

O poteškoćama sa kojima se susreće osoba sa autizmom i njena porodica, Milena Vuković, tetka dvadesetosmogodišnjeg momka koji pati od ove bolesti, napisala je u njegovo ime otvoreno pismo Narodnoj skupštini Srbije, navodeći da „država Srbija za 28 godina nije našla ni način ni sredstva ni objekat u kome bi on mogao da boravi 24 ili 48 sati, tri ili pet dana, neprekidno“ u slučaju bolesti roditelja. „Gradonačelnik Beograda smatra da organizacija života odraslih autističnih osoba nije u njegovoj nadležnosti, ministar za rad i socijalna pitanja smatra da organizacija života odraslih autističnih osoba nije u njegovoj nadležnosti, sistemski način rešavanja pitanja autizma u Srbiji niko nije ni pokušao da uspostavi“, svedoči ona. Vuković još i ukazuje da država za zdravo dete u hraniteljskoj porodici u Srbiji, obezbeđuje hranitelju platu, ali roditelji autistične dece nisu ni u jednoj aproprijaciji gradskog, ni državnog budžeta.