Pomoću esperanta sam proputovao 46 zemalja: Ljudi, sećanja - Kragujevčanin Saša Pilipović, glumac i esperantista 1Foto: Privatna arhiva

Esperanto malfermis al mi multajn horizontojn en mia junaĝo, malfermis la pordon al Mondo. Ĝi ebligis al mi konаtiĝi kun homoj el ĉiuj kontinentoj. Ĝi ebligis al mi arte esprimiĝi kaj kunlabori kun artistoj el ĉiuj kontinentoj. Esperanto mi je otvorio mnoge vidike u mladosti i otvorio vrata ka svetu. Omogućio da upoznam ljude sa svih kontinenata. Omogućio da se umetnički izrazim i sarađujem sa umetnicima sa svih kontinenata.

U avgustu sam boravio u Tanzaniji u gradu Aruša na 109. svetskom kongresu epserantsta. Na esperantu sam izveo kolaž romskih pesama sa ovih prostora i igrao predstavu „Farsa o običajima esperantista” sa kolegom Jiržijem Hanzlikom iz Poljske. Kao gosti bili smo četiri dana na safariju u čuvenom nacionalnom parku Serengeti na reci Mara „tamo gde krokodili čekaju gnuove da pređu na granici sa Kenijom”. Moju suprugu Anu je ujeo majmun, nisam ga nagovorio. Morala je da primi četiri vakcine.

***

Boravili smo i u nacionalnim parkovima Tarangire gde smo videli veličanstvene baobabe kako streme ka nebu i Krateru Ngorongoro rezervatu svih životinja koje možemo da zamislimo. One tamo žive u skladu sa prirodom, ne reaguju na džipove, navikli su. Lavovi prolaze pored vas ne obazirući se… Da se pokažu kao dobri domaćini pobili su barem tridesetak životinja za jednu večeru. Na meniju su tako bili: par gnuova, divlje svinje, impale, tompsonove gazele i bufalo… Nisu se obrukali…

***

Moj prvi glumački angažman na esperantu je bio u predstavi Karla Čapeka „Iz života insekata” 1987. godine u Studentsklom esperantskom kazalištu u Zagrebu. Imali smo turneju po Evropi, faktički moj prvi izlet van zemlje bio je na Omladinskom svetskom kongresu esperantista u Krakovu te godine. Imali smo samo tranzitnu vizu kroz DDR, ali smo skrenuli sa puta do Drezdena da razgledamo. Policija je zaustavila sva tri naša auta ((ja vozio „juga” bez problema 3.000 kilometara) i naplatila nam 50 zapadnih nemačkih maraka (bez priznanice), i „izvela” nas do Zapadnog Berlina i prelaza „Čekpoint Čarli”.

***

Sa glumicom Vidom Jerman, sa kojom sam vodio radio emisiju za esperantiste igrao sam 1990. godine na Kubi predstavu „Ljubav kroz poslovice” na kongresu esperantista. Bio je to moj prvi transokeanski put. Na kongresu je bilo više od 1.000 učesnika a predsednik Kube Fidel Kastro je priredio doček za 70 odabranih. Primio nas je u Palati Revolucije (original preslikan vašingtonski Kapitol), i pozdravio se i stegao ruku pojedinačno svakome od nas. Uz njega je išao i prevodilac za esperanto koji nas je predstavljao. Počastio nas je, za njega, kratkim govorom od samo pola sata. Vida u crvenoj haljini sa dekolteom uspela je da probije njegovo „neprobojno” obezbeđenje i dobili smo autograme od njega na pozivnom pismu.

***

Naravno, bio je prisutan njegov šef obezbeđenja, slavni Teofilo Stivenson, najveći amaterski bokser svih vremena. Mnogi gosti su bili, iskreno, više fascinirani što su imali prilike da upoznaju njega nego Kastra. Oduševio nas je topao doček na Kubi i koliko su ljudi bili ljubazni a (po)malo začudili omladinci koji su nosili marame sa natpisom – socijalizam ili smrt.

***

Gitarista, Kubanac, koji je svirao sa nama, zamolio me je da mu krišom iznesemo sapune iz hotelske sobe. Jer mi nemamo to, prošaputao je, da niko ne čuje. Napomenuo je da mogu da budu i korišćeni, ne smeta. Nisam mogao da verujem. Odneo sam mu par komada. Još dva puta sam bio na Kubi 2010. i 2018. na kongresima i festivalima esperantista i nastupao u njihovom Nacionalnom teatru. Sada je na Kubi moj sin Petar na medenom mesecu gde nema struje zbog uragana. Zamolio sam jednog svog prijatelja, naravno esperantistu, da pomogne supruzi i njemu da se snađu.

Pomoću esperanta sam proputovao 46 zemalja: Ljudi, sećanja - Kragujevčanin Saša Pilipović, glumac i esperantista 4
Prijem kod Kastra (zaokružen) 1990. godine sa šefom njegovog obezbeđenja slavnim Teofilom Stivensonom Foto: Privatna arhiva

***

Tako ostvarujem konekciju sa esperantistima i umetnicima iz čitavog sveta. Pomoću esperanta sam proputovao 46 zemalja, to da mi plate. To mi je omogućio esperanto. U Aziji sam učestvovao na esperanto konkgresima u Vijetnamu, Japanu, Južnoj Koreji…, u Južnoj i Centralnoj Americi na Kubi (tri puta) dva puta u Brazilu… U Africi u Tanzaniji i Maroku. Obišao sam sve evropske zemlje sem Luksemburga i Norveške. U planu su, kao i Severna Amerika i Australija i Okeanija, gde još nisam bio. Ali, nameravam.

***

Koleginica Vida Jerman, tada jugoslovenska filmska i televizijska zvezda i ja bili smo spikeri četiri godine na Prvom programu Radio Zagreba gde smo vodili emisiju na esperantu. Emisjija je trajala 40 godina dok nije došao Tuđman na vlast i onda ju je ukinuo novi direktor HRT-a Antun Vrdoljak. Za njega je to verovatno bila neka komunistička ujdurma. Naravno stalna želja sa ovih prostora da se izbriše sve što je staro.

***

Prošle godine sam nastupao na hrvatskom kongresu esperantista u Đurđevcu. Neko bi rekao – gde je i počeo esperanto krug je zatvoren. Ali, nije. Posle 10 godina sam se vratio u Zagreb 2001. godine sa predstavom „Otvarač”. Od tada sam u Hrvatskoj gostovao zbog esperanta na kongresima i festivalima barem još pet-šest puta.

***

Inače, u Kragujevcu je štampan i prvi udžbenik za esperanto jezik na Balkanu, još 1908. godine, a čovek koji ga je napisao bio je Jovan P. Jovanović (kasnije predsednik kragujevačke opštine od 1910. do 1914. godine). Od tada kod nas datiraju prvi podaci vezani za esperanto. Posle je u Kragujevcu, između dva rata, postojalo Radničko esperantsko društvo, 1934. i 1935. godine u Karađorđevoj ulici gde je kurseve pohađao Lazar Koliševski, predsednik predsedništva SFRJ 1980. godine posle Titove smrti koji je pre rata bio učenik Vojno-tehničkog zavoda gde je izučavao mašinbravarski zanat.

***

U svom gradu osnovao sam pre nekoliko godina Udruženje „Espero” sa željom da se preko tog udruženja privuku mladi ljudi da uče jezik i da osete čari putovanja i druženja sa esperantistima sveta.

***

Kolegu iz Poljske Jiržija Hanzlika upoznao sam 2002. godine u Brazilu. Od tada traje naša saradnja već 22 godine. Bio je moj gost 2010. godine u Nacionalnom teatru u Havani. Hanzlik je glumac amater ali veliki profesionalac u svom poslu. Medijski je magnat, i ima čak pet radio stanica u Poljskoj. Svetski je putnik, mnogo veći nego ja. Tako je u mogućnosti. Zanimljivo je da je prve pare zaradio baš od esperanta. Poljska je kao sve postkomunističke zemlje bila u velikoj krizi. On je tada izuzetno popularnu knjigu „Seksualne poze – o veštini ljubavi” preveo sa eperanta na poljski jezik. Prvo izdanje je „otišlo” u više od 120.000 primeraka. Imamo Teatro „Verdo banana” (Pozorište „Zelena banana”) i 13 godina igramo zajedno. Obišli smo preko 25 zemalja.

***

Povodom 100 godina esperanta u Rusiji u Sant Peterburgu igrali smo predstavu „10 dana kapetana Postnikova”. Kapetana Postnikova, predsednika ruske esperantske lige koja brojala 140.000 članova je igrao Mićo Vrhovec (na žalost umro je pre tri godine) predsednik Udruženja esperantista Banjaluke. Ja sam igrao Zamenhofa, poljskog lekara i tvorca esperanta. Predstava se odvija tokom njihovog desetodnevnog putovanja brodom 1910. godine u Vašington na svetski kongres esperantisa u SAD. Ljubica Gašparević profesorka solo pevanja u kragujevačkoj Muzičkoj školi igrala je Lidiju Andrejevu Lidočku, Postnikovu muzu.

***

Sa kolegama iz kragujevačkog pozorišta Milićem Jovanovićem igrao sam predstavu „Malfermilo” – „Otvarač” po tekstu francuskog pisca Viktora Lanua 2001. u Zagrebu a Slavicom Radulović 2005. godine u Vilnusu u Litvaniji. Sa Irenom Asković radio sam „Kabare” na esperantu a sa australijskom glumicom Franciskom Toubale takođe „Otvarač” 2017. godine u Seulu.

***

U Irskoj sam gostovao 2012. godine na kongresu esperantista a baš u to vreme smo u kragujevačkom pozorištu spremali predstavu „Lepotica Linejna” po tekstu slavnog Martina Makdone. Boravio sam baš u Galoveju, mestu gde se radnja komada odvija i taj osećaj prostora, mora… mi je pomogao da bolje proniknem u ljude i priču i lakše odigram ulogu Pata Dulija. Odatle sam odleteo u španski Alikante gde me je sačekala limuzina i odvezla do Kartagene gde se igrala Kusturičina pank-opera „Dom za vešanje”. Osetio sam se baš „svetski”. Redak osećaj na koji mi, provincijski glumci nismo navikli.

***

U Slovačkoj u gradu Liptovski Mikulašu 2016. godine nastupao sam u najstarijoj njihovoj sinagogi. Fotografija sa tog nastupa bila je na naslovnoj strani lista „Esperanto” koji izlazi u 116 zemalja i za koji sam tom prilikom kao jedini profesionalni esperanto glumac na svetu dao intervju na dve strane.

Pomoću esperanta sam proputovao 46 zemalja: Ljudi, sećanja - Kragujevčanin Saša Pilipović, glumac i esperantista 7
Koncert u Sinagogi Liptovski Mikulašu u Slovačkoj Foto: Privatna arhiva

***

U Japanu u podnožju planine Fudži jeli smo kuvana jaja u sumpornim vrelim izvorima. Jaja onako crna kao iz pepela a Japanci smatraju da ako ih pojedete – desiće vam se nešto lepo, zaljubićete se. U Vijetnamu sam bio fascinantan zalivom Ha Long (Zaliv silazećeg zmaja) na Žutom moru sa 1.960 ostrva različitih oblika i veličina. Takođe sam bio fasciniran kako sve rade na ulici: šišaju se, šure kokoške… Neko vozi „majnbah” a drugi, po četvoro na mopedima, čitave porodice. Ulicama bukvalno „teku” reke motora i mopeda.

***

Na Islandu sam 2013. godine nastupao u čuvenoj koncertnoj dvorani „Harfa” čiji je projekat pobedio na konkursu za najlepšu modernu građevinu u skandinavskim i nordijskim zemljama. Tom prilikom sam obišao jedinstvenu ustanovu na svetu – Muzej penisa. Ulaznica je bila, za nas, neverovatnih 15 evra a u formalinu su izloženi penisi svih životinjskih vrsta. Nisam požalio. Kada to pomenem, svi me obavezno pitaju dve stvari pa i ovde odmah da kažem: najveći je od kita, logično i da, imaju i ljudski. Jedan čovek kada je čuo da Muzej postoji zaveštao je svoj organ kako bi kompletirali kolekciju.

***

Pre dve i po godine u Izraelu supruga Ana i ja smo preživali teroristički napad u Jafi u starom delu Tel Aviva. O tome je i Danas pisao. Palestinac je postavio bombu na stadionu aktivirao je i pobegao u džamiju pa je posle eksplozije nastala jurnjava i pucnjava dok su ga hapsili. Sa Anom, koja mi pomaže tokom nastupa kao „scenski radnik” i tehnička podrška sam od 2012. godine obišao 25 zemalja: Marko, Kubu, Vijetnam, Izrael, Jordan, Italiju, Poljsku, Hrvatsku, Tanzaniju… Kada je esperanto u pitanju nisu je pokolebali ni bombaški napadi ni ujedi majmuna. Hrabra žena.

***

Prošle godine sam na 108. svetskom kongresu esperantista Italiji u Torinu gde je bilo 1.350 učesnika iz 69 zemalja a ja jedini iz Srbije, na esperantu izveo prezentaciju Kragujevca i svima pokazao ko su bili i zbog čega smo zahvalni Joakimu Vujiću, Dimitriju Davidoviću, Šlezingeru… Učestvovao sam (sa kolegom Hanzlikom) i na svetskom kongresu železničara esperantista u belgijskom Antverpenu a na 100. kongresu nemačkih esperantista u Braunšvajgu izveo koncert romskih pesama.

***

Gde god da nastupam pozovem našu ambasadu da najavim dolazak, predstavu i pozovem ambasadore ili nekog od naših diplomata na nju. Na Kubi sam 2010. godine sreo tadašnju ambasadorku Milenu Luković Jovanović i sekretarku ambasade Jelenu Živojinović, ćerku Bate Živojinovića. Ambasadorka je bila na predstavi sa suprugom i dala nam je službeni auto da nas odveze do aerodroma. Uhvatila nas je poplava pa smo Srđan Paunović Žuća i ja gurali kola da ih ne odnese voda. Stigli smo na avion.

***

U Kopenhagenu ambasadorka je bila Vida Ognjenović i gledala je predstavu „Kapetan Postnikov”. Kao žena od teatra zadivila se, jer nije verovala da pozorišna predstava može da se igra na tom jeziku i bude zanimljiva. Zauzvrat poklonio sam našoj ambasadi zastavu Kragujevca i gramatu sa ikonom Sv. Georgije ubija aždaju kao poklon mog grada našoj ambasadi u Danskoj.

***

Kada sam na predstavu „Otvarač” u Seulu pozvao našeg ambasadora u Južnoj Koreji Zorana Kazazovića iskreno mi je odgovorio: „Hvala. Nas naši građani jedino i samo zovu kada izgube pasoš”. Otišli smo na pivo.

***

Grad Kragujevac mi je godinama i godinama pomagao dajući mi deo sredstava za putovanja, ko god da je bio na vlasti, a promenilo ih se šest. Hvala im na toj pomoći i što su podržavali moje projekte, kao i što su mi pomogli da 2018. godine u Kragujevcu organizujem SAT kongres esperantista sa učesnicima iz 25 zemalja. Ove godine nisu bili u mogućnosti da me (pri)pomognu za odlazak u Tanzaniju. Uskočio je kolega Hanzlik, moj „stalni sponzor”. Hvala i njemu.

***

Esperanto mi je zaista tokom ovih decenija omogućio da upoznam ljude različitih nacija i vera, družim se sa njima i da, pre svega – razmišljam kao kosmopolita. Kao u „Pesmi o glumcu” koju mi je posvetio, na žalost preminuli, autor Dimitrije Janičić, novinar i esperantista a čiji stih veli: „Večeras ja sam na vladarskom tronu, sutra sam samo prosjak pokraj plota, večeras ljubim čuvenu matronu, sutra se, zbog nje, odričem života.” ili „Ĉivespere mi estas reganto, morgaŭ nur pajaco, ĉivespere pasia amanto, poste pro amo sinmortiganto”.

O sagovorniku

Glumac Saša Pilipović rođen je 16. marta 1963. godine u Kragujevcu. Završio je vazduhoplovnu školu u Railovcu kod Sarajeva. Radio kao pripadnik JNA u Sisku, Zagrebu i Zemunu. Amaterski se bavio glumom u Teatru „Daska” u Centru za kulturu Sisak i Kazalištu SKUD „Ivan Goran Kovačić” u Zagrebu. Bio je spiker esperanto programa na Radio Zagrebu Prvi program od 1987. do 1991. godine.

Član je ansambla drame kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra od 1991. godine. Već punih 37 godina glumi na esperantu. Na matičnoj sceni u Kragujevcu odigrao je 40-tak uloga (Edmund „Kralj Lir”, Major Ditrih „Balkan ekspres”, Pato Duli „Lepotica Linejna”, Atikus Finč „Ubiti pticu rugalicu”…), a, na putu ka penziji „mu se isprečio” mjuzikl „Grk Zorba”.

Kao gost igrao u predstavama „Prokleta avlija”, „Teatar čudesa” i „Jelena Balšić” Kruševačkog pozorišta. U Kusturičinoj pank-operi „Dom za vešanje” tumačio lik katoličkog fratra. Igrao je monodrame: „Dvojnik” (po romanu „Šta ptica kaže” Vidosava Stevanovića) i „Kolega Mela Gibsona” po tekstu poljskog pisca Tomaža Jahimeka.

Glumio je u TV serijama: „Porodično blago”, „Srećni ljudi”, „Moj rođak sa sela”, „Selo gori a baba s češlja”, „Tunel”, „Popadija”, „Klan”, „Azbuka našeg života”, „Lako je Raletu”… kao i filmovima „Ringeraja” i „Za kralja i otadžbinu”. Akter je emisije „Lepota različitosti” RTS-a o nacionalnim manjinama i ugroženim i marginalizovanim društvenim grupama.

Oženjen je suprugom Anom i otac tri sina Petra, Davida i Koste.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari